El. pošta

TABADŽIJA

Pre više od 10 godina, Tabadžija i njegova braća su rođeni nedaleko od zgrade u kojoj sam živela. Rasli su zajedno, pod budnim okom majke i postali slatki mališani. Trojica su brzo udomljena, a Tabadžija je iznenada nestao. Tražila sam ga svuda ali nigde ga nije bilo, kao da je u zemlju propao.

Nekoliko meseci kasnije, dok sam vozila bicikl u potpuno drugom delu grada, čula sam poznato „mjau“ i videla ga kako stoji u nečijem dvorištu. Više nije bio mače, postao je veći i teži ali bio je ljubak i lep kakvog sam ga se sećala. Kad sam ga pozvala po imenu, dotrčao je do mene i uskočio u korpu na biciklu. Vlasnik kuće mi je rekao da se mače pojavilo pre nekog vremena i da su ga oni hrani i mnogo im se dopadao. Nisam znala da li da ga uzmem ili ne, pažljivo sam ga spustila na zemlju i pokušala da odem ali on je potrčao za mnom pokušavajući da uskoči u korpu na biciklu. Na kraju smo otišli kući zajedno.

Sledećih nekoliko godina živeo je u mojoj garaži i tukao se sa svim ostalim mačkama, po čemu je i dobio ime. Izlazio je napolje kad god je hteo a onda je ponovo nestao. Nisam ga videla skoro godinu dana, dok ga sasvim slučajno nisam srela i otkrila da živi pored nekog restorana. Kad me je ugledao, pratio me je do kuće ali je nastavio da se vraća na to svoje mesto. Neko vreme je dolazio i odlazio. Ali dešavalo se nešto čudno - kad god bi neka od mojih mačaka uginula ili bila ubijena, Tabadžija je stizao kao da je to znao. Mislim da je prisustvovao svakoj sahrani tokom svih tih godina...

Par meseci pre nego što smo se svi preselili u azil, došao je u moju garažu i ostao tu. Uopšte nije želeo da izlazi napolje i to možda zvuči smešno ali činilo mi se da je nekako znao da treba da odemo odatle i nije želeo da bude ostavljen. I tako je stigao u azil, gde i sada živi punim životom.