El. pošta

MILANČE

Pre nekoliko godina javljeno mi je da se nedaleko od moje kuće nalazi neuhvatljivo mače sa povređenim zadnjim nogama. Bila sam užasnuta kad sam ga videla prvi put. Drhtao je ispod nekog automobila, sićušan i preplašen, a obe zadnje noge bile su mu odsečene ispod kolena.Pokušala sam da ga uhvatim ali bio je nepoverljiv i potpuno nepristupačan, brz kao munja uprkos svojim povredama. Duboko dirnuta njegovom nesrećom već tada sam znala da će mi taj mališa promeniti život zauvek.

Otprilike dve nedelje bezuspešno sam pokušavala da ga uhvatim. Konačno, nekako je  upao u podrum i ušao u humanu zamku za mačke koju sam tamo ostavila. Čim sam ga uzela u ruke potpuno mi se prepustio i videla sam da njegove strašne povrede nisu bile sveže. Zadnje noge su mu bile odsečene tačno ispod kolena a veterinar je utvrdio da mače ima i prolaps rektuma. Prosto je neverovatno kako je uspeo da preživi na ulici u takvom stanju, potpuno sam – to bi se moglo objasniti samo njegovom ogromnom željom da živi. Bio je pravi borac.

Milanče je imao oko tri meseca kad sam ga našla. Prva operacija je bilo saniranje prolapsa rektuma. Mesec dana kasnije, koža je zašivena preko krajeva kostiju na obe noge kako bi se napravili patrljci. Pošto je bio jako mlad, Milanče je prilično brzo rastao i kost leve noge je često probijala kožu patrljka. Usledilo je još nekoliko operacija ali taj problem nikako nije mogao da se reši.

Oko godinu i po Milanče je živeo sa mnom ali ne znam tačno  da li je bio svestan svog invaliditeta. Bio je radosno, živahno, razigrano mače, sa sjajnim, radoznalim očima, koje je ravnopravno učestvovalo u mačjim aktivnostima. Moj stan je bio potpuno prilagođen maci sa posebnim potrebama. Imao je ležaljku na terasi, grebalicu, mogao je da se popne na krevet... A imao je i mnogo prijatelja. Odlično se slagao sa drugim macama, igrali su se i spavali zajedno, uvek se priljubljivao uz one koji su mu bili najdraži. Samo ponekad, dok bi gledao kako zdrave mace jurcaju po stanu, činilo mi se da se senka tuge pojavljuje u njegovim divnim očima ali to je prolazilo za tren –ili sam možda to samo ja tako doživljavala.

Da mu se nijedna od svih onih strašnih stvari nije desila, Milanče bi izrastao u ogromnog, veličanstvenog mačora. To je zapravo bio najveći problem. On je svakog dana postajao sve veći i sve teži a njegovi patrljci nisu mogli da podnesu toliko opterećenje, pa su na njima počele da se otvaraju rane. Jednog dana sam primetila da mu je levi patrljak otekao, ali nije mi dozvolio da ga bolje pogledam. Sledeće noći probudilo me je njegovo glasno predenje - mazio se sa mnom do jutra, kao da se oprašta.  Znala sam da ga držim poslednji put.

Odnela sam ga kod veterinara i ispostavilo se da je butna kost njegove leve noge pukla uzdužno i da je sepsa počela. Jedino rešenje bila je eutanazija. I sećam se kako sam stajala tamo i gledala u njega, dok mi se lice kupalo u suzama a tuga i očaj ispunili ambulantu. Njegov život se završio prerano i iznenadno, ali sigurna sam da je otišao na neko bolje mesto i da će me pratiti odatle u godinama koje dolaze.

Milanče nije doživeo da vidi moj azil, ali njegovo prisustvo osećam svuda. Nedostaje mi više nego što se može zamisliti, ali zahvalna sam mu što je bar tokom tog kratkog vremena koje je imao bio deo mog života. Tokom svog prekratkog boravka na ovom svetu dirnuo je srca mnogih ljudi i njegova priča je postala priča o hrabrosti, nadi i veri. Nikada neće biti zaboravljen.

I dalje ga vidim kad god zatvorim oči...