El. pošta

KMEČA

 

Kmeče više nema. Posle nekoliko nedelja hrabre borbe u unapred izgubljenoj bitki dok je svim silama pokušavala da se oporavi, posle svih terapija, lekova i dugih sati provedenih kod veterinara, posle mnogo uspona i padova, premalo nade i previše očaja, sada je konačno oslobođena svog iscrpljenog, krhkog tela. Pokušali smo sve što smo mogli da joj pomognemo, ona je dala svoj maksimum, ali naši zajednički napori jednostavno nisu bili dovoljni i čudo kome smo se svi od srca nadali nije se dogodilo. Otišla je mirno, u svom domu, okružena onima koji su je puno voleli i koji su do samog kraja bili uz nju, ali ovo nekada srećno mesto sada je obavijeno tugom i zaglušujućom tišinom.

Teško je objasniti kako je ova, u suštini povučena i nenametljiva mačkica uspela da ostavi tako snažan pečat na svom domu i na svim svojim prijateljima, praktično na svakom ko ju je ikada video. Njeno glasno, potpuno drukčije “mjau” razlikovalo se od mjaukanja svake druge mačke, imala je ljupko, malo, očaravajuće lice sa neobično dugačkim očnjacima, jak karakter, bila je mila i puna ljubavi ali svet je ponekad posmatrala sa izvesnom dozom prezira, bila je odlučna i tvrdoglava, nekad preosetljiva, umela je lako da se uvredi ali bila je spremna i da prašta… Bez ikakvog napora bila je u stanju da šarmira svakog ko ju je video, iako nije baš pokazivala osećanja i prema svemu se često odnosila nonšalantno i krajnje neimpresionirano. Bila je jedinstvena, sasvim posebna maca.

Kao i mnogim drugim crnim macama život joj je loše počeo, pošto je ubačena u šaht zajedno sa dve sestrice kada su sve bile stare jedva nekoliko sati. Izvadila sam ih odatle potpuno mokre i osušila ih peškirom ali nisam mogla da nađem mama-macu, pa sam satima lutala po komšiluku tražeći je dok se konačno nije pojavila i negde odnela sva tri mačeta, jedno po jedno. Nisam ih ni videla narednih šest nedelja, kada su jedne večeri sve četiri stigle praktično niotkuda – napred je išla mama-maca a za njom mačići, svi sa podignutim repićima.

Ali gde su bili? Šta im se dešavalo? Sva tri mačenceta bila su mršava, puna buva, sa ušnom šugom i hitno im je trebao pregled kod veterinara i lečenje. Potpuno su se oporavili, Kmečine sestrice su ubrzo udomljene ali ona je bila nekako drukčija, kao da je u nekom momentu odlučila da je zapravo već našla svoj pravi dom. Danonoćno me je pratila po stanu i nije joj uopšte padalo na pamet da se razdvoji od mene; premda sam pokušavala da joj nađem novu kuću, ona se sa time očigledno nije slagala. Dva puta je bila udomljena i oba puta vraćena jer se ponašala najgore što je mogla i bila prosto nepodnošljiva – u oba potencijalna doma nepogrešivo je našla skrovito mesto iz kojeg ju je bilo nemoguće izvući i odatle je bez prestanka kukala satima, sve dok ja ne bih stigla (jednom usred noći) da pokupim svoje tvrdoglavo mače koje je bilo čvrsto rešeno da se ne udomi.

Oduvek je bila osetljiva, sa kožnim problemima a kasnije i otečenim mlečnim žlezdama, ali bez bilo kakvih ozbiljnih zdravstvenih tegoba. Neverovatno mazna i privržena kada je sa mnom, imala je običaj da se sklanja od nepoznatih ljudi i delovala je rezervisano kad god bi neko došao u posetu, ali brzo se pretvarala u pravog mazuljka kad ostanemo same. Godine su prolazile a ona se nije menjala, osim što je postala za nijansu više sklona prihvatanju novih ljudi otkako smo se svi preselili u azil.

Pre nekoliko meseci počela je da slabi, skoro neprimetno i nije se baš lako moglo reći šta sa njom nije u redu. Mršavila je ali ponašanje joj je bilo nepromenjeno, pa je dijagnoza bubrežne papilarne nekroze tresnula kao grom iz vedra neba. Lečenje je otpočeto odmah i znali smo da joj je bubrežna funkcija ozbljno kompromitovana, ali veterinar je pokušao sve čega se setio ne bi li nekako sanirao štetu. Još u šoku i potpuno užasnuta, nisam mogla da verujem da možda dolazi vreme kada ću morati da se oprostim od vernog prijatelja koji je uz mene bio 12 godina…

Sve što je usledilo je poznato; nedeljama je svakodnevno dobijala agresivnu infuzionu terapiju ali bubrezi su joj već otkazivali, a nagomilavanje otpadnih produkata u krvi rezultiralo je pojavom simptoma uremičnog trovanja, u koje spadaju gubitak apetita i generalna apatija. Ništa je nije bolelo, konstantno je tražila da bude pored mene, mazila se i prela, uživala je u stalnom prisustvu Palome i Džoša koji su je obasipali pažnjom i sticao se utisak da njen život ipak ima neki kvalitet. Ipak, svakog dana postajala je sve slabija, noge su joj klecale, najveći deo vremena je provodila spavajući i verujem da se zapravo već spremala da ode. Da ju je ljubav mogla izlečiti, živela bi večno...

Kada je vreme došlo, obe smo to znale. Otišla je mirno, ponosna, tiha i bez straha, a svet je postao prazan i mračan odmah posle njenog poslednjeg daha. Bila sam blagoslovljena njenom ljubavlju vise od decenije i jednostavno nisam u stanju da prihvatim da je njena ličnost veća od života mogla samo da iščezne, ili da uopšte i mora da bude vezana za stvarnost – na ovaj ili onaj način, ona je još tu, pored mene. Bilo da trči po nebeskim livadama ili da slobodno leti istražujući nove prostore, gde god da pogledam nalaziću je zauvek.

Nikad više neće biti takve mace, nikad. I dalje ne uspevajući da poverujem da je neću videti ponovo, bar ne u ovom životu, pišem o njoj u slabom pokušaju da svima koji je nikad nisu sreli ali su pokušavali da je pomognu omogućim da makar tako upoznaju čudesno crno stvorenjce koje se zvalo Kmeča. Nije mnogo lakše opisati ono što se ne može opisati nego podneti ono što se ne može podneti, ali uspomene su sada sve što nam je ostalo. I da, znam da život ide dalje i možemo da je volimo i čuvamo u srcu i da je nikad ne zaboravimo, ali na kraju ostaje to da je ona sada tamo negde, a mi smo ovde i premalo je utehe između.