El. pošta

FALŠIKA

 

Ova zima će biti teška, možda teža nego ijedna ranije. Osim opasnosti koje sa sobom nose oštra hladnoća, moguće i verovatne snežne oluje i ledeni vetrovi koji prosto ujedaju i od kojih se smrzava i srž u kostima, ono što me stvarno plaši je pomisao na najstarije mace u azilu. Već u poodmakloj starosti, polako postaju sve slabije i ne može se očekivati da će sve uspeti da dožive da vide još jedno proleće.

Gubitak ljubimca je strašno, bolno iskustvo i čak ni to što znamo da je imao dug i lep život nimalo ne ublažava tugu zbog konačnog rastanka. Istina je da smo svi savršeno svesni da životinje koje volimo ne mogu živeti večno, ali kada dođe kraj to je uvek nekako prerano a iz nekih meni nepoznatih razloga, većina starih maca umire tokom hladnih i depresivnih zimskih meseci; pretpostavljam da njihova izmoždena, oronula tela takvo vreme prosto ne mogu da podnesu.

Falšike vise nema. Mirno i tiho, napustila je ovaj svet svega dve i po godine nakon što je konačno našla sigurno utočište u mom azilu. Nikada neću saznati kroz šta je sve prošla pre nego što je stigla ovamo, u martu 2011, ali šta god da je to bilo moralo je biti zastrašujuće i užasno traumatično da bi je ona postala onoliko očajna i krajnje nepoverljiva kakva je bila. Kada mi je vraćena umesto moje sive mace posle najgoreg udomljenja Felix maca koje se može i zamisliti, pokušala sam da saznam nešto o njoj ali moja potraga za njenim vlasnicima ili bilo kim ko bi mi mogao dati neku informaciju nije dala nikakav rezultat. Niko nije mogao ili nije hteo ništa da mi kaže, niko ništa nije znao a ona je bila tu, divna maca sive dlake sa srebrnim prelivima i prekrasnim, živahnim, blistavim zelenim očima, neuhranjena, nepristupačna i totalno prestravljena. Tokom svog ružnog i tužnog života pre nego što smo se srele verovatno nikad nije iskusila dodir prijateljske ruke, nikada nije bila okružena ljubavlju, niko nije brinuo o njoj i jedino što je želela bilo je da bude ostavljena na miru.

Četiri Felix mace bile su udomljene kod osobe koja je zvučala kredibilno, čak fino, u proleće 2011, ali samo deset dana kasnije ispostavilo se da je jedni razlog zbog kojeg ih je uzela bio da ih proda kao rasne mačke. Posle desetina telefonskih poziva i par teških, stresnih nedelja, konačno sam uspela da ih dobijem nazad, sve osim jedne – mršava siva mačka koja je stigla u azil nije bila ona ista koju sam dala mesec dana ranije. Moja maca, koja je nestala bez traga, bila je mlada, zdrava i umiljata, dok je nova curica bila ne samo mršava kao avet nego i krajnje povučena, izuzetno nepoverljiva i uvek na oprezu. Pošto je bila u jako lošem stanju nije se lako moglo proceniti koliko je stara, a nisam ni pokušavala da to saznam jer sam se ustručavala da učinim išta što bi je učinilo još plašljivijom nego što je već bila.

Tokom sledeće dve godine Falšika se malčice opustila ali i dalje je bila oprezna i povučena; fizički se oporavila ali očigledno nije uspevala da se oslobodi sećanja na loša vremena i postavljalo se pitanje kako ću je uopšte uhvatiti ako se razboli i bude morala da ide kod veterinara. Upravo to se dogodilo prošlog leta, kada sam primetila da joj jedan očnjak štrči iz usta u nekom potpuno neprirodnom položaju. Nisam imala čak ni predstavu šta joj se desilo, da li se nekako povredila ili joj je taj zub prosto takav, ali posle nekoliko dana tokom kojih sam pokušavala da je namamim, na kraju sam nekako uspela da je stavim u transporer i odvedem je kod veterinara. Nekooperativna kakva je uvek bila, izbezumila se u ambulanti, a veterinar je rekao da taj zub mora da se vadi. Kazao mi je i da je ona jako stara i da su joj zubi zato u lošem stanju, sa dosta kamenca. Intervencija je dobro prošla, očnjak je izvađen, kamenac je skinut a ona se brzo oporavila i na moje veliko iznenađenje počela da se mazi sa mnom posle toga. Možda je nekako bila svesna da nema još mnogo vremena i prosto je želela da oseti kako to izgleda voleti ljudsko biće i verovati mu, makar na kratko…

Fališika je umrla mirno, bez bolova, spremno prihvatajući da je došlo vreme da krene dalje. Iscrpljena godinama teškog života u nemilosrdnom svetu, posle bezbroj razočaranja i mnogih dana čistog očaja, upoznala je ljubav na kraju. Bez tuge i bez ičega za čime bi žalila, prešla je na drugu stranu, u zaslepljujuću, neodoljivu svetlost, a ja sam samo mislila kako bi divno bilo da je njeno bezbrižno, srećno vreme na ovom svetu moglo da trajalo duže. Otišla je putem na kome nisam mogla da je pratim, negde gde je konačno slobodna, mlada i zdrava zauvek.

Raširi krila i leti, malena, dok se ne sretnemo ponovo. Živećeš večno u našim srcima.