El. pošta

SNEŠKA

 

Život na ulici je težak i opasan, naročito za tako osetljiva mala stvorenja kao što su ulične mačke. Obično ne žive dugo, a život im je stresan i nekvalitetan; trpe letnje vrućine, zimske hladnoće, kišu i sneg dok preturaju po đubretu u potrazi za hranom, preživljavaju na bubama, sitnim glodarima i gušterima i suočavaju se sa svim vrstama opasnosti. Ugrožavaju ih druge životinje, ljudi, automobili, izložene su riziku da se razbole od neke fatalne bolesti i to je tek početak nabrajanja svega što može da ih ubije.

Ako imaju sreću da se o njima neko brine, ako neko vodi računa o njihovim potrebama, redovno ih hrani, obezbeđuje im veterinarsku nego i bezbedno mesto na kome spavaju šanse su im za nijansu bolje, ali čak i tada su sigurne samo dok su unutra. Nažalost, kad god izađu iz svoj utočišta u želji da upoznaju veliki spoljašnji svet rizikuju da im se desi nešto strašno i često ih ubijaju automobili, psi i zli ljudi. To ne znači da ulična maca ne može godinama da opstane na ulici, može, ali uglavnom preživljavaju najčvršće, najbrže, najopreznije, najsposobnije i najobazrivije. Prijateljski nastrojene mace pune poverenja često umiru užasnom smrću jer se ne boje i ne paze, pa su u stanju bezbrižno da ušetaju pravo u klopku, što uvek ima strašne posledice.

Sneška je oduvek bila, a i dalje je, jedna od tih maca koje veruju svima, vole ceo svet i očigledno je ubeđena da je život ružičast, da zlo i surovost ne postoje i da se nesreće nikad ne dešavaju. Uvek je bila naklonjena ljudima, umiljavala se svakom koga sretne, prilazila nepoznatima bez oklevanja i bez rezerve i imala je ili neverovatno mnogo sreće ili anđela čuvara koji je bdeo nad njom pošto joj se nikad ništa loše nije desilo tokom svih tih godina života na ulici.

Došla je kod mene kao odrasla maca, krhka, tanušna i osetljiva crno-bela curica koje je imala naviku da se propinje na zadnje noge dok je pokušavala da me gurne glavom i protrlja obraz o moje lice, dok su njene smaragdne oči zračile poverenjem, čistom radošću i apsolutnom verom. Izgledala je toliko nedužno i bila tako dirljivo slatka da sam, čim sam je videla, znala da ću učiniti sve što je u mojoj moći da sprečim da išta razbije njene iluzije. Kasnije se ispostavilo da je Sneška, pre nego što je došla kod mene, godinama živela u kvartovskom dvorištu sa mnogo drugih maca a o svima njima je brinula moja prijateljica. Ne znam baš tačno zašto je i kako rešila da se preseli, ali nije došla u posetu, došla je da ostane. I ostala je. Kada je moj azil konačno završen, ona je bila jedna od preko 50 maca koje sam u startu povela sa sobom.

Sve do 2013. Sneška nije imala nikakvih ozbiljnih zdravstvenih problema. Mada nikad nije bila baš preterano zainteresovana za hranu i posledično je bila prilično mršava, delovala je zdravo. Uvek je bila probirljiva i obično joj je trebala čitava večnost da završi sa jelom – umesto da žvaće i guta ono što je dobila, uglavnom je nosala hranu okolo dok je konačno ne pojede ili, češće, dok joj je neka druga mačka ne otme. Ali u kasno proleće, neobjašnjivo i neočekivano, počela je kontinuirano da gubi na težini mada je i dalje jela, nevoljno kao i uvek. Do avgusta već je izgledala kao senka mace kakva je ranije bila, užasno mršava i laka kao pero, od nje su ostale samo kosti i koža. Rebra su joj se videla, kičma, kukovi i lopatice su štrčali, stomak joj je bio usukan a njene prelepe oči bile su skoro prevelike za koščato lice. Osim što je bila blago anemična nije imala nikakve druge simptome, pa je priroda njenog problema ostala nepoznata i niko nije bio baš previse optimističan u pogledu krajnjeg ishoda.

Bila je tako bolno mršava da je izgledala skoro providno, kao jedan od onih modela koji nose veličinu 0, delovala je kao senka nekadašnje sebe i jedino što sam mogla bilo je da je hranim odvojeno, da joj dajem vitamine ne bih li joj podigla imunitet i da se celim srcem nadam da će se desiti čudo. I onda, iznenađujuće, počela je da dobija na težini malo pomalo, apetit joj se popravio i svakog dana je postajala sve okruglija. Njeni upali obrazi su se popunili, postala je fino zaobljena, a dlaka joj je sada meka i sjajna. Lepša je nego što je ikad bila, šarmantna, umiljata i mila maca koja nikad ne propušta priliku da mi gurne glavu u lice.

Sneška sad mora imati već 10 ili 11 godina ali nije se nimalo promenila za sve ovo vreme koliko je poznajem. I dalje voli ceo svet i prilazi svakom koga vidi, ali otkako je u azilu konačno je bezbedna šta god da radi. Baš kao feniks, vratila se u život, blistava i sjajnija nego ikad.