El. pošta

ARČI

Arčija vise nema. Moj neverovatni mali borac, najslađi, najzanimljiviji, najvragolastiji, najšarmantniji mačkić živeo je svoj iskričav život kao da sutra ne postoji. Napustio je ovaj svet iznenada, neočekivano i sada je slobodan da leti preko neba i iznad zvezda bez ograničenja, da istražuje ono što još nije video, kao da se njegov posao ovde nekako završio i mogao je da krene dalje. Ono što najviše boli je to što se sve dogodilo toliko brzo da nisam stigla ni da se oprostim sa njim onako kako sam želela. Ali možda, kad razmišljam o tome koliko je divan bio i koliko mi je značio, umesto da oplakujem njegu smrt trebalo bi da slavim njegov život, sledeći drevnu mudrost “Ne reci u bolu “nema ga vise” već živi zahvalna što ga je bilo”.

Znala sam da je poseban još kad sam ga prvi put videla. Donet mi je kao sićušno mačence, staro možda desetak dana, koje je majka napustila jer je očigledno još tada bila svesna da sa njim nešto ozbiljno nije u redu i da neće živeti dugo. Ali bio je takav borac, sa neverovatnom željom da živi, da sam skoro uspela da ubedim sebe da ga je majka pogrešno procenila i da će moći da živi fantastičnim životom, potpuno zdrav, samo da uspe da izgura sledećih par nedelja. Njegova odlučnost da pobedi uopšte se nije dovodila u pitanje – odgajan na špric, imao je običaj da ga isprazni za tren, dok se svojim malecnim šapama držao za moje prste kao da ih nikad neće pustiti. Bio je premlad i premali, ali zapanjujuće uporan i odlučan, rešen da se izbori i očigledno rođen kao pobednik.

A ipak, negde duboko u sebi imala sam neki loš predosećaj, neke crne slutnje. Arčijeva sestrica nije uspela da se izbori, iako je sa majkom bila dovoljno dugo i koliko god da sam pokušavala, prosto nisam mogla da se oslobodim neke čudne nelagodnosti u vezi celog tog legla. Kada je konačno počeo sam da jede, Arčiju je otkrivena astma i mesecima je imao česte i ozbiljne napada tokom kojih se gušio i borio za dah, pa se upotreba inhalatora nametnula kao neophodnost. Ipak, kako je rastao, astmatični napadi postajali su ređi, a oba njegova brata su delovala zdravo pa mi se ponekad činilo da u početku nisam dobro procenila njihovu snagu. A možda i jesam…

Oba Arčijeva brata bila su udomljena i neko vreme je sve bilo u redu, svi su izrasli u prekrasne mačore i delovali zadovoljno i zdravo. Jedan bratić je kasnije nestao pošto su ga vlasnici puštali da izlazi, ali to je moglo da se desi svakoj mački kojoj je dozvoljeno da luta okolo. A onda je otprilike godinu dana kasnije drugi Arčijev brat, presladak žuća koji je jako ličio na Arčija, iznenada umro od pulmonarnog embolizma pruzrokovanom nekim urođenim srčanim defektom i moji stari strahovi su se momentalno vratili. Za to vreme Arči je cvetao u azilu, postajao sve veći i sve snažniji, igrao se, jurcao po dvorištu i uopšte nije pokazivao želju čak ni da uđe u kuću u kojoj je odrastao. Bio je samouveren, nezavisan, uvek u pokretu i iako manje vezan za mene kao kad je bio mace i dalje je bio umiljat, sladak i pun ljubavi. Tri godine su prošle otkako sam ga uzela; bio je jak, energičan, u odičnoj formi i sticao se utisak da nema nikakvih problema.

A onda je iznenada, bez najave, surov obrt sudbine sve okrenuo naopačke. Dok sam izlazila iz kuće misleći da će dan biti kao i svaki drugi, odjednom sam spazila Arčija kako nepokretno leži na stazi. Zaprepašćena, u totalnom šoku i odbijajući da poverujem da se kraj bliži, podigla sam ga i odjurila sa njim u veterinarsku ambulantu; bio je još živ ali hladan, lice mu je bilo bezizražajno i činilo se da je bez svesti. Bio je ozbiljno hipotermičan, telesna temepratura mu je pala na 32.4°C i iako su svi u ambulanti učinili sve što su mogli da ga ugreju, dajući mu tople infuzije i stavljajući oko njega flaše sa vrućom vodom dok jeon povremeno dolazio svesti i opet se gubio, svi smo znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Aneurizma, rekao je veterinar, prouzrokovana urođenim defektom srca. Moj blistavi dečkić od početka nije imao nikakve šanse i ništa se nije moglo učiniti da se spase.

Ponela sam ga kući, ušuškanog u transporter i okruženog flašama sa toplom vodom, proveravajući kako mu je dok sam vozila. Uprkos svemu, nekako je uspeo da izdrži dok nismo prošli kroz kapiju i ušli dvorište, kao da je čak i tako odsutan kakav je bio znao da se vraća kući. Konačno na mestu na kome pripada, zatvorio je oči poslednji put i samo se prepustio. Iza sklopljenih kapaka, možda je video savršen luk moćne duge preko neba i čuo kako ga anđeli zovu dok mu je blistavo svetlo pokazivalo put ka večitom spokoju i miru.

Zavesa se spustila, lepi moj dečko, tvoja slatka pesma se završila ali eho još odzvanja. Večno prekrasan i zauvek voljen, leti sada srećan i slobodan, gde god da si. Sa druge strane duge, nesputan telom, vremenom i prostorom, pusti da tvoja vatra plamti kao što još nikad nije. Sijaj se mesecom, juri zvezde, trkaj se sa vetrom, vladaj nebom i čekaj me, mili moj.