El. pošta

TILI

Ljubitelji mačaka brinu o uličnim macama širom sveta, hrane ih, vakcinišu, sterilišu, kastriraju, čiste za njima i sve to rade trudeći se da budu što neprimetniji da mačke o kojima brinu ne bi privlačile pažnju. Premda njihovi četvoronožni štićenici nikog ne ugrožavaju, može se dogoditi da ih neprijateljski nastrojen, nedruželjubiv komšiluk smatra napašću i zato ih namerno truje, gazi kolima, sadistički se iživljava nad njima i ubija ih iz čiste zlobe.

Loši ljudi na stranu, spoljašnji svet je pun rizika i opasnosti sa kojima mace nisu u stanju da se nose, kao što su saobraćaj, ničiji psi ili vlasnički psi pušteni sa povodca, toksini, pesticidi i tako dalje, lista se nastavlja do unedogled. Čak i najopreznije i najpažljivije mačke mogu da budu uhvaćene nespremne a koliko god da su ljudi koji o njima brinu posvećeni i na oprezu, prosto nemaju načina da ih zaštite od svega. Mace istrčavaju na prometne ulice dok beže od nekog ili nečeg, ostaju zarobljene negde odakle se njihovi očajnički pozivi u pomoć ne čuju a opasnost ih vreba bukvalno na svakom koraku. Ukoliko su okružene uglavnom mrziteljima mačaka ili generalno netolerantnim ljudima, svaki dan donosi novo iskušenje, novi problem, novu borbu a ishod je potpuno neizvestan i često tragičan.

Tili je jedna od 17 mačaka koje sam primila u azil pre tri godine, kada je njihova starateljka bila priterana uza zid posle dugogodišnje borbe za mace i kada je situacija koja je jako dugo išla sa zla na gore konačno stigla do krizne tačke. Ta gospođa je godinama pokušavala da pomogne uličnim macama da koegzistiraju sa ljudima koji su živeli u komšiluku, redovno ih je hranila i vodila kod veterinara, nisu bile ni gladne ni bolesne ni na bilo koji način iritantne ali svi njeni napori su bili uzaludni – do miroljubive koegzistencije ljudi i mačaka nije moglo da se stigne šta god da je pokušavano.

Sve mace su živele u kvartovskom dvorištu ali spavale su u starateljkinoj garaži gde su makar privremeno bile bezbedne, ali vratašca kroz koja su ulaziel uvek su bila otvorena. Nije imalo nikakvog smisla zatvarati ih; sve te mačke su bile podjednako ugrožene u bilo koje doba dana i noći ali retko su sve zajedno bile unutra i bilo bi jako rizično sprečavati ih da uđu kad god požele. U tako neprijateljskom okruženju nije bila retkost videti macu koja beži od neke velike opasnosti i stiže do svog utočišta u punoj brzini, jureći bez daha da spase glavu i nijedna od njih nije smela biti izneverena time što će naleteti na zatvoren ulaz tamo gde je mislila da će naći sigurnost. Situacija nije bila baš idealna ali kada je idealna? Te mačke su bar imale jedna drugu i finu gospođu koja je brinula o njima i borila se za njih najbolje što je mogla.

Ipak, sukobi koje je staratljka maca imala sa komšijama prosto se nisu mogli izbeći. Mnoge mačke su ubijene ili osakaćene tokom godina, verbalne svađe su često prerastale u fizičke obračune a najgore se tek spremalo. Jednog lepog dana početkom leta neko je unajmio dvojicu siledžija da pohvataju sve mace, potrpaju ih u džakove, odnesu ih i bace negde kao da su đubre. Najlakše je bilo uhvatiti mazne i umiljate mace koje su prilazile svakome, ali čak i one manje naklonjene ljudima i uzdržanije verovatno bi na kraju završile u džakovima da jedan od retkih pristojnih komšija nije digao uzbunu i javio starateljki šta se dešava. Ona se u dvorište sjurila uz viku i pretnje, pozvala je policiju i nasilnici su pobegli, ali mogli su se vratiti bilo kad. Da su mačke ostale u tom dvorištu, sudbina bi im bila zapečaćena; morale su da se sklone odatle što je moguće pre.

Na sreću, sve su bezbedno stigle u azil, malo uplašene i prilično zbunjene ali spremne da krenu dalje i nastave da žive u novom okruženju. Neke od njih su ubrzo počele da se ponašaju kao da su rođene u azilu, drugima je trebalo vise vremena da se opuste ali bile su okružene ljubavlju i uskoro su sve već sijale samopouzdanjem i zračile toplim sjajem spokojnosti.

Tili je jedna od najmirnijih i najboljih maca koje sam ikad videla, nimalo napadna ali puna ljubavi, slatka i fina, kao da je na neki način zahvalna za šansu koja joj je data i za život kakvim sada živi. Stara je sigurno bar sedam ili osam godina; jedini dom za koji je znala tokom prvih pet godina života bilo je to kvartovsko dvorište u kojem je verovatno osećala da je mnogi mrze, a samo jedno ljudsko biće voli. Neprijateljstvo koje je morala osetiti uzelo je danak - kretala se oprezno, nije se približavala nepoznatima i nije bila baš naklonjena ljudima. Otkako je shvatila da joj se nikada više neće dogoditi ništa loše i da je slobodna da odabere prostoriju u kojoj će da spava dok u prostranom ograđenom dvorištu može da radi šta god poželi, konačno je spustila gard i postala umiljata, mazna maca kakva je verovatno oduvek bila negde duboko u sebi. Ona nikada neće biti naporna niti će tražiti da bude u centru pažnje, ali njeni tečni pokreti i svetlost u njenim očima savršen su odraz njenog unutrašnjeg mira i jasno pokazuju kakva je zapravo.