El. pošta

IVOR

Kažu da posle svake dobre vesti sledi loša i da svaka radost mora da se plati. Život je slatko-gorak; sreća i tuga idu ruku pod ruku i kao da svaka ogromna radost mora da se dovede u ravnotežu najdubljim očajem. I tako sada, posle divnih vesti kojima smo se radovali pre 10 dana, sa velikim žaljenjem i dubokom tugom moram da objavim da nas je naš hrabri Ivor prerano napustio i ostavio nas potpuno slomljene. Uprkos tome što su svi iskreno želeli da mu pomognu, uprkos svemu što smo nedeljama pokušavali da bi njemu bilo bolje, konačno je izgubio svoju poslednju bitku, bitku za život.

Nikada nije lako oprostiti se od mace koju volite, bez obzira na to koliko vam se već puta desilo to isto i koliko drugih maca imate. Poslednje zbogom uvek je ispunjeno nevericom, osećajem krivice i velikim žaljenjem, naročito ako je maca bila mlada i naizgled zdrava. Ali čak i one mlade i posebne mogu u sebi nositi nešto čega nismo svesni i kada njihovo vreme dođe, ništa što uradimo neće napraviti nikakvu razliku. Koliko god da je tužno, tragičan ishod bolesti prosto ne može da se izbegne.

Ivor je bio jedno od tri mačeta iz istog legla koji su rođeni u kući, pošto ih je omacila vlasnička mačka koja neodgovorno i bezobzirno nije bila sterilisana na vreme i celo leglo je postalo suvišno kad su mačići bili stari svega nekoliko meseci. Smešteni su u pansion u veterinarskoj ambulanti i ostali su tamo sve dok njihova vlasnica nije došla do zaključka da ih zapravo vise ne želi. Trebalo je da budu poslati na selo, gde verovatno ne bi baš dugo živeli, ali čistom srećom pokupljeni su iz ambulante u poslednjem trenutku i stigli su u azil prošlog juna, zbunjeni i uplašeni od sopstvenih senki.

Braća Ivor i Edan, dva tigrasta mačkića, bila su izuzetno prijateljski raspoložena i umiljata od samog početka, prave maze koje su obožavale ljude, ali krajnje nesocijalizovane sa sopstvenom vrstom. Bez prestanka su siktali i režali, sa zlatnim očima raširenim od straha, kao da osećaju neku opasnost koju niko drugi ne primećuje. Njihova crno-bela sestrica bila je povučena i stidljiva ali mazna u retkim prilikama kada se osećala sigurnom. Svo troje su bili vižljasti i sticao se utisak da ne mogu da se ugoje koliko god da jedu, ali izgledali su zdravo i čim su uspeli da prevaziđu početni strah bili su živahni, razigrani i puni radosti, kao sve druge mlade mace.

Skoro godinu dana kasnije Ivor je počeo da mršavi, polako ali sigurno. Ponašanje mu se nije promenilo, bio je mazan i razigran kao i obično ali skoro ništa nije jeo i sa svakim novim danom postajao je sve mršaviji. U početku mu je bila postavljena dijagnoza insuficijencije egzokrinog pankreasa, ali ne mnogo kasnije ispostavilo se da ima i ozbiljnu hemolitičku anemiju koja je verovatno bila posledica neke autoimune bolesti. Dobijao je kortikosteroide, injekcije OHB12 i kreon nedeljama ali lekovi mu nisu pomagali i samo je sve vise slabio. Njegovi simptomi su zastrašujuće podsećali na simptome koje je mali Kai imao prošlog leta i znajući da je Kai izgubio bitku za život posle skoro tri meseca borbe sa svojom neidentifikovanom bolešću, svi smo imali neki zloslutan osećaj da i Ivor ide istim putem.

Neću ni pokušati da opišem krajnju bepomoćnost sa kojom sam gledala kako divni tigrasti mačkić iščezava pred mojim očima, dok mu ništa što smo pokušavali nije pomagalo. Nije patio, mazio se i preo, možda čak nije bio ni svetan šta se dešava ali neko drugi jeste – mali Kit neprestano bio uz njega tokom tih poslednjih dana. Možda je imao predosećaj da će se dogoditi nešto strašno, možda je pokušavao da ga izleči ljubavlju, ali šta god da je bio razlog bdeo je uz Ivora do kraja, baš kao mali anđeo koji ga je držao u zagrljaju, smirivao i ljubio dok je Ivor prelazo preko duge. Kad već ništa drugo nije moglo da se uradi, Kitovo mirno prisustvo puno ljubavi sigurno je Ivoru značilo sve.

Ivor je otišao mirno i tiho, bez bolova i bez žaljenja, samo je zaspao i više se nije probudio. Previše slab, previse iscrpljen i previse umoran od borbe, bio je spreman da se prepusti svetlu. Otišao je sa ovog sveta lako i želim da verujem da je sada tamo negde, konačno slobodan, mio i prekrasan zauvek.

Dok se ne sretnemo ponovo, leti sa vetrom, mali moj.