El. pošta

BENGI

Prijateljski stav nije uvek prednost, naročito kad su u pitanju ulične mace. Poverljiva mala stvorenja, bespomoćna i ranjiva, prečesto su meta iživljavanja u današnjem svetu napravljenom od betona i čelika. Bezbroj puta se već pokazalo da ulične mace sa velikim srcem punim ljubavi prve bivaju mučene i ubijane jer prilaze svakom bezbrižno, bez oklevanja i bez uzdržavanja, samo da bi na teži način shvatile da ne može verovati svim ljudima. Mnoge umiljate i prijateljski raspoložene mace koje žive na ulici bukvalno su osuđene na užasnu sudbinu pošto nikada nisu svesne moguće opasnosti, a taj nedostatak sumnjičavosti umnogome doprinosi tome da se njihovi susreti sa ljudima često loše završavaju.

Bengi je jedan od tih poverljivih i svima naklonjenih, dlakavi paketić čiste ljubavi i radosti. Gotovo je nemoguće slikati ga tako da fotografija ispadne dobra, budući da neumorno mesi prednjim šapicama i ispruža ih čim čuje ljudski glas ili primeti da se neko prlibližava. Mada je njegovo poverenje bilo izdano na jeziv način pre tri godine, a loša procena koju je naravio mogla je imati strašne posledice, on je i dalje umiljat i pun ljubavi i vere u ljude, kao da apsolutno ništa, čak ni krajnja surovost i čista zloba, nikad neće moći da unište njegovo poverenje.

Kada sam prvi put čula za njega, Bengi je bio prelep i izuzetno sladak tigrasto-beli mačkić koji je živeo u zajedničkom dvorištu u mom rodnom gradu, zajedno sa mnogo drugih mačaka. Imali su starateljku koja ih je redovno hranila. Bili su zdravi, vakcinisani, sterilisani i kastirani ali komšiluku su smetali, premda nije lako shvatiti šta su to toliko strašno loše mogli da urade da bi zaslužili ono što im se desilo.

Neke komšije su rešile da se otarase napasti pre tri godine, početkom leta i unajmile par ljudi da im reši problem. Ovi bezosećajni dripci su uočeni dok su skupljali mačke po dvorištu, trpali ih u džakove i već počinjali da ih tegle negde, verovatno na neko izolovano mesto na kome bi ih sve pobili. Bengi je bio među prvima koji su nonšalantno ušetali u klopku, naivno verujući da su svi ljudi brižni i dobri i samo ga luda sreća spasla toga dana. Pošto je bilo jasno da nijedna maca ne može da ostane tamo, njihova starateljka me je zamolila za pomoć i svih 17 mačaka, uplašenih i zbunjenih, postale su štićenice azila.

Nije im dugo trebalo da se prilagode na život u azilu i čini se da njihovo potresno iskustvo nije na njima ostavilo nikakve ožiljke. Sumnjala sam da će ikada zaboraviti kroz šta su prošle, ali sve one su brzo nakon dolaska u azil prosto krenule dalje sa svojim životima, bez ozlojeđenosti i bez gorčine, spremne da daju i primaju ljubav. Sa bistrim očima i punim srcima, one su živi dokaz da i kada sve krene po zlu, ipak iz toga može da se pojavi i nešto dobro. Borba između dobra i zla je stara kao sam svet i čini se da se nikada neće završiti, ali svaka mala pobeda utabava put za veliki korak napred prema boljem životu. I premda su čuda jako retka i malobrojna, ponekad se ipak dešavaju.