El. pošta

MEGI I KIT

Kasno proleće i rano leto uvek donose vrele, sunčane, lenje dane, plavo nebo, blage i vedre zvezdane noći, zabavu napolju – i bezbroj mačića. Čak i ako se pretpostavi da sezona mačića traje od ranog proleća do kasne jeseni, mnoge neželjene mačke i mačići koji su nekada imali vlasnike postaju suvišni početkom leta. Neki ljudi nemilosrdno izbacuju svoje mačke pre nego što odu na letovanje, drugi iznenada otkrivaju da zadržavanje mačića koje je njihova mačka nedavno omacila predstavlja preveliku fininsijsku obavezu kad malci prestanu da sisaju… Čuju se sve vrste glupih i sramotnih izgovora, ali na kraju čitavi delovi grada bivaju preplavljeni neželjenim mačićima bez doma i to se sa zastrašujućom tačnošću ponavlja svake godine.

Tek rođeni mačići, slepi i sa pupčanim vrpcama koje još vise, bezobzirno se izbacuju negde gde će umreti sporom, užasnom i bolnom smrću, a čak i ako imaju sreće da ih neko nađe, odgajanje tolicnih mališana zahteva posvećenost 24 sata dnevno sedam dana nedeljno bez ikakve garancije da će malci uspeti da prežive. Cela legla ostavljaju se spakovana u kartonske kutije, često zajedno sa majkama čija je neoprostiva greška bila to što su ostale smacne. Već smo stigli dotle da smo srećni ako su mačići na koje naletimo stari mesec dana – koliko god da su bolesni, takvi bar imaju šansu da se izvuku.

Ipak, kada sam prvi put videla dva mačenceta stara oko šest nedelja koja su mi doneta iz komšiluka, srce mi se slomilo. Megi, tužna mala pirgavica, nije mogla ni da otvori oči koje su bile pod užasnom infekcijom, sa otečenim, upaljenim i crvenim kapcima zalepljenim gnojem. Bilo je nemoguće utvriti da li uopšte i ima oči, ili ih je već izgubila jer infekcija nije bila lečena na vreme. Gnojni iscedak je curio niz njeno slatko, malo lice i bila je toliko bespomoćna i toliko izgubljena da me je dirnula u srce. A kada je zagrlila moju ruku svojim malecnim šapicama, bio je to nezaboravan i potresan gest zahvalnosti koji je nekako prikazao iz potpuno drukčije perspektive razlog zbog kojeg radim ono što radim i sve je odjednom imalo smisla.

Veterinar nije baš bio optimističan kada joj je postavio dijagnozu ozbiljnog herpesa i hlamidije; rekao je da će preživeti, ali da je moguće da će joj vid ostati jako oštećen. Saopštio mi je i da će njen oporavak potrajati. Danima sam se bavila uglavnom njome, još se ne usuđujući da se nadam i pokušavajući da nazrem tračak sjaja u njenim očima, ispod debelog sloja antibiotske masti. I onda, osam predugih dana kasnije, curica je počela da otvara oči i čak izgleda da joj, nekim čudom, vid nije oštećen. Uspela je!

Mada se lepo opravlja, Megi još nije potpuno zdrava jer nije isključeno da će joj treći očni kapak ostati navučen usled mogućeg oštećenja nerva koji kontroliše njegovo povlačenje, što je direktan rezultat strašne infekcije koju je imala. Nadam se da će se u potpunosti oporaviti, a čak i ako joj treći kapak ostane vidljiv problem će moći da se koriguje hirurškim putem kad malena odraste.

Megin bratić Kit je u mnogo boljem stanju i oči su mu širom otvorene, mada je i on u početku imao iscedak iz očiju. Kada je stigao ovamo, izraz mu je bio ozbiljan i tužan, izgledao je kao neko staro stvorenje koje je već videlo previse očaja, ali sada blista i puca od energije. Vragolast je i tvrdoglav, živahan, razigran i veoma glasan kad nešto traži, a uvek traži. Oba mačenceta su i dalje u karantinu i pod terapijom, ali dobro jedu i po ceo dan jurcaju jedno drugo po kavezu, a to je jako dobar znak.

Pogledajte Megi i Kita!