El. pošta

KAJAC

Kada se pogleda Kajac, sav okruglast, dostojanstven, blistav i prekrasan, teško je i zamisliti da je ikada bio zanemareno ulično mace – mršavo, plašljivo i nepoverljivo, naizgled bez nade, izgubljeno u svetu punom predrasuda, mržnje i neznanja. Verovatno je rođen u tužnoj koloniji uličnih maca koja je očigledno smatrana nebitnom i iritantnom, bio je član zapuštene grupe odbačenih mačaka bez doma koja je dane provodila preturajući po đubretu u centru grada, otimajući se oko ostataka hrane i pokušavajući da izbegne automobile, pse i mrzitelje mačaka. Bez ikakvog skloništa, bez ikog ko bi o njima vodio računa, u krajnje neprijateljskom okruženju, opstajali su pukim čudom, sa neizvesnom budućnošću, prosto preživljavajući dan za danom.

Naletela sam na njih potpuno slučajno, nisu bili čak ni blizu moje kuće, ali nekako su postali moja odgovornost čim sam ih videla. Kajac je oduvek bio podozriv i oprezan, trebalo mi je vremena da steknem njegovo poverenje, ali otkako je počeo da mi veruje željno me je iščekivao, čak i dozvoljavao da ga pomilujem, mada time nije baš bio oduševljen. Redovno sam ih hranila, sve odrasle mace koje sam uspela da uhvatim odnela sam na sterilizaciju i pokušavala da poboljšam kvalitet njihovih života, naivno se nadajući da ulične životinje o kojima neko vodi računa neće toliko smetati ljudima koji su živeli u blizini. Mislila sam da će moji novi četvoronožni prijatelji konačno biti bezbedni upravo tamo, na mestu na koje su navikli, jedinom za koje su znali, ali ispostavilo se da grešim, kao i mnogo puta pre toga.

Dokle ide ljudsko zlo? Par meseci kasnije, mačke iz kolonije su otrovane i mnogi dragoceni životi su izgubljeni u bezumnom činu samo prezira vredne surovosti, izvedenom od strane pojedinaca bolesnog uma i bez savesti, koji su sebe verovatno čak smatrali ljudima. Nekoliko nedelja pre toga već sam bila uzela Kajca, ali posle tog stravičnog događaja sve mačke koje su preživele hitno su mu pridružile se u mojoj garaži. Nije bilo lako zadržati ih tamo, neke od njih su stalno tražile da se vrate na svoje staro mesto, ali Kajac nikad nije pokazao želju da izađe i bio je srećan u novom domu.

Verovatno je dobio panleukopeniju dok je živeo napolju, ali uspeo je da se potpuno oporavi i imala sam zadovoljstvo da ga gledam kako odrasta u prelepog, snažnog i veličanstvenog tigrastog mačka kakav je sad. Dlaka mu je glatka i svilenkasta, a oči mu menjaju boju pod različitim svetlom – nekad su bledo zelene, nekad jasno žute, a onda blistavo zlatno zelene. Ostao je nepoverljiv prema ljudima, povlačio se na zvuk nepoznatog glasa, trzao se od naglih pokreta ali jasno je pokazivao da voli da bude blizu mene, naročito ako ga ne dodirujem. Nije svaka mačka mačka za držanje u krilu i on to sasvim sigurno nije bio, ali i pored toga bio je prijateljski raspoložen i lepo se ponašao.

Kada smo se preselili u azil, Kajac je otkrio potpuno novi svet u kome je mogao da radi praktično šta god je hteo, kad god je hteo i na način koji mu je odgovarao. Spremno i rado je prihvatio takav život, brzo zaboravio onih nekoliko pravila koje je bio naučio da poštuje i sada je potpuno u svom elementu dok radi ono što najviše voli – jede, spava, izležava se na suncu i šeta po dvorištu. Premda retko imam priliku da ga dotaknem, u njegovom bistrom pogledu još uvek postoji titraj prihvatanja i razumevanja i čak i izdaleka poverenje u njegovim sjajnim očima govori mi da se zapravo ništa nije promenilo. Puno mi je srce kada posmatram nezavisnog, moćnog, opreznog mačka koji pokazuje naklonost tako što lagano trepće prema meni izdaleka…