El. pošta

TIGAR MAČKA

Postoji izreka o nepristupačnim uličnim mačkama „To što ne možete da ih dodirnete ne znači da ne možete da ih volite“ koja se opravdano može primeniti na moju Tigar mačku. Rezervisana i neuhvatljiva, ona živi pored mene već više od 16 godina a i dalje predstavlja čistu definiciju nepoverljive opreznosti.

Zaista nema mnogo toga što bih mogla da kažem o njoj. Pojavila se ispred zgrade u kojoj sam stanovala kao poluodrasla mačkica, stara možda šest ili sedam meseci, izuzetno povučena i uvek na oprezu. Premda se nikada nije sprijateljila ni sa jednom od mojih mačaka i nije bila nimalo društvena, nastavila je da dolazi i uvek je bila tu negde u njihovoj blizini, možda zato što se osećala sigurnije među jedinkama svoje vrste. Ipak, kada je došlo vreme da bude sterilisana, nisam imala drugog izbora do da je uhvatim na klopku kako bih je odvela kod veterinara, gde joj je anestezija bila data kroz rešetke i izvadili su je iz klopke tek kada je već bila u dubokom snu. Niko nije bio voljan da rizikuje – da je bila budna, sigurno bi se borila svim silama i ništa je ne bi sprečilo da pobegne.

Do našeg sledećeg bliskog susreta došlo je mnogo godina kasnije, kada smo se svi pripremali za selidbu u azil. Nekako sam uspela da je namamim u veliki kavez koji sam postavila u garažu i to je verovatno bio poslednji put da mi se našla na dohvat ruke; čim je stigla u azil i izašla iz kaveza nestala je u dvorištu, da nikad vise ne bude dodirnuta. Doduše, prilazi mi u vreme hranjenja, ali zadržava se na bezbednoj distanci i budnim okom prati svaki moj pokret…

U odličnoj je formi i izgleda mnogo mlađa nego što je, ali fotografije ne uspevaju da je prikažu u pravom svetlu, jer se oseća nelagodno u prisustvu ljudi. Kada se posmatra izdaleka, ona je prekrasna mačkica, tigrasta lepotica sa sjajnim smaragdnim očima, nezavisno i usamljeno stvorenje koje zadržava i uživa u svojoj slobodi. Nije joj potreban niko da bi živela srećno; granice je postavila davno još i najmanje što mogu da uradim je da ih poštujem.