El. pošta

NAŠA

“Nije važno koliko je prošlost teška, uvek možeš da počneš ponovo“ – Buda

Početak života Naše i njena dva brata bio je veoma težak. Verovatno su rođeni u kući kao neželjeni potomci neke vlasničke mace, a onda nemilosrdno spakovani u kartonsku kutiju i ostavljeni u parku u kome redovno šetaju vlasnički psi, a žive i ulični. Tri mačenceta, potpuno sama i prestravljena od pasa, našla su spas u krošnji drveta i ostala tamo, kukajući satima, dok nisu spasena i odmah oglašena za udomljavanje.

Dva žuta dečkića od početka su smatrana lako udomljivim, ali njihova sestrica nije bila te sreće. Njea velika mana bila je što je ženka, a još veća to što je pirgavo-bela, pa su joj šanse da bude udomljena u dobar dom kod ljudi koji će je voleti bile prilično male. Oglašena je za udomljavanje bezbroj puta tokom nekoliko meseci ali nije baš mnogo ljudi bilo zainteresovano za nju. Niko je nije stvarno želeo, niko nije bio spreman da joj pruži ljubav, negu i bezbedno mesto koje bi mogla da smatra svojim domom zauvek.

Sigurno je bila stara bar pet meseci kada je konačno udomljena, ali samo par nedelja kasnije njena nova porodica otišla je na put, a Naša prvo bila zbrinuta u privremenom smeštaju a onda stigla ovamo. Bila je na neki način čudna, ne baš povučena ali nekako daleka i bez nade, oči su joj bile bez sjaja a lice bez izraza. Kad god je dotaknem ona bi se ukočila i zaledila kao sumnjičava statua, ne pokazujući apsolutno nikakve emocije. Ponašala se kao da nikad nije bila ni mažena ni voljena i kao da je već prestala da očekuje bilo šta.

Pošto je bila stvarno tanušna, uspela je da pobegne kroz ogradu brzo po dolasku u azil i nisam je videla danima. Sigurno je bila tu negde, ali nigde se nisu primećivali nikakvi znaci njenog prisustva. Nisam čak ni razmišljala o tome da je moguće da neću ni saznati šta se sa njom desilo i nastavila sam da je tražim, ali kada se konačno pojavila ispostavilo se da su njeni vlasnici već uzeli drugu macu, tako da je azil postao njen dom.

A onda je, malo-pomalo, počela da se otkravljuje i učila da veruje ljudima. Rasla je, raskrupnjavala se, sticala nove prijatelje i uživala u pažnji. Nije se promenila preko noći, trebalo joj je vremena da se opusti i počne da se ponaša kao vesela, razigrana maca kakva je verovatno uvek i bila negde iznutra, ali njeno samopouzdanje je raslo i očigledno se svakog dana osećala sve bolje. Došlo je proleće, sterilisana je i na operaciji se otkrilo da je imala velike ciste na jajnicima, što znači da je intervencija obavljena na vreme, pre nego što su njeni problemi prerasli u nešto gore.

Sada, godinu dana kasnije, Naša je odrasla, debeljuškasta i prekrasna maca u punoj snazi koja blista od radosti i zdravlja. Prešla je dug put od neželjenog, napuštenog mačeta kakvo je nekada bila; koraci su joj meki, graciozni i slobodni. Zrači snagom i dostojanstvom, dok njene zlatne oči sijaju poverenjem i krajnjom uverenošću da će sve biti dobro. Njena prošlost je dosad zaboravljena, a budućnost obećava; slobodna je da uživa u sadašnjosti, a to je ključ prave sreće.