El. pošta

BRAĆA

Seća li se iko tužne male porodice koju sam uzela pre skoro godinu i po? Kada sam prvi put čula za njih, već neko vreme su živeli na ulici, snlazeći se sami, boreći se da prežive i svakodnevno bežeći od opasnosti. Mama maca se omacila na nezaštićenom mestu nedaleko od prometnog puta, gde nije bilo ni hrane ni skloništa i gde su susreti sa vlasničkim psima puštenim sa povodca i uličnim čoporima bili uobičajeni.

Uopšte ne znam koliko je mačića bilo u leglu u početku, pre nego što je većina njih nastradala u napadu pasa; samo dva dečkića su preživela. Da je njihova mama bila tu kad su se psi pojavili, verovatno bi i sama stradala u odvažnom, riskantnom pokušaju da zaštiti svoje mališane. Verovatno nije bila blizu; možda je otišla da traži hranu, možda su mačići samostalno krenuli da istražuju svet i niko od njih nije predvideo tragediju koja samo što se nije dogodila. Kako god bilo, mala porodica uličnih maca odjednom se svela na samo tri člana.

Čim sam čula šta im se desilo, otišla sam po njih i svo troje dovela u azil. Dok su mama Maksin i žuti dečko Jaki od početka bili prijateljski raspoloženi i umiljati, mali tigrasti Hermes bio je povučen i oprezan, sušta suprotnost svom bratu. Oni nikada nisu bili slični ni po čemu, čak ni dok su bili mačići. Jaki je oduvek bio slobodan, mazan i pun ljubavi, dok je Hermes, nasuprot njemu, bio nepoverljiv i distanciran, uglavnom je ignorisao druge mačke i delovao je najsrećnije kad je potpuno sam. To se do dana današnjeg nije promenilo.

Oba brata su izrasla i krupne, snažne i veličanstvene mačore ali uprkos tome što fizički pomalo lice potpuno su različiti, kao noć i dan, kao nebo i zemlja, kao vatra i led. Jaki voli da bude u centru pažnje i toliko je umiljat da se to graniči sa opsesivnim; Hermes se, sa druge strane, povlači u čistom užasu na samu pomisao da bi neko mogao da ga dotakne. Jaki razdragano skače u krila ljudi koje vidi prvi put, bez ikakvog oklevanja; Hermes se potpuno izbezumi kad god pokušam da ga podignem.

Oni se čak ni ne druže. Jaki ima mnogo prijatelja, uživa u igranju i jurcanju sa njima po ceo dan i uvek je u pokretu. Hermes nema nijednog prijatelja, osim možda Muppet Show koja je isto tako neuhvatljiva i nepristupačna kao on, ali njih dvoje ponekad sede jedno pored drugog. Jaki voli da se slika, čak i pozira za fotografije; Hermes mrzi foto aparat i pokušava da se sakrije kad god shvati da hoću da ga slikam. Za vise od godinu i po, uspela sam da napravim nekoliko njegovoh slika, u izuzetno retkim situacijama kada nije primetio šta radim.

Jaki je presrećan kad ga podignem u naručje i bio bi očaran da to radim po sto puta dnevno, što vise to bolje; Hermes je podignut ukupno dva puta otkako je odrastao. Prvi put sam želela da ga premestim iz jednog dela dvorišta u drugo, ali čim su mu šape dotakle zemlju munjevito se okrenuo i provalio vrata dok se vraćao, a sledeći put je počeo divljački da grebe i grize čim sam pokušala da ga uzmem, pa mi je bilo pametnije da odustanem.

Jaki i Hermes možda nisu braća po ocu, ali jesu braća po majci. Verovatno su rođeni u razmaku od nekoliko minuta, odrasli su na istom mestu, negovani su na isti način a ne mogu biti manje slični. Nikada ih čak nisam ni videla da se ponašaju kao braća. Ličnosti su im različite, izbori su im različiti, životi su im različiti, ali dokle god su srećni, svaki na svoj način, ništa drugo nije bitno.