El. pošta

JOCA

Znam da je ovo teška tema, ali da li ste se ikada zapitali šta će se dogoditi sa vašim ljubimcima ako se nešto neočekivano desi vama? Nijedan vlasnik mačaka ne želi da razmišlja o tome kako će te mačke živeti dalje bez njega, ali koliko god tužno da to zvuči, u životu nema garancija i svakome se bilo šta može desiti u bilo kom trenutku. Upravo zato je jako važno da se napravi neki plan za brigu o ljubimcima dok kraja njihovih života, u slučaju da vlasnici više ne budu više u stanju da vode računa o njima.

Većina ljudi pretpostavlja da će prijatelji ili rođaci preuzeti na sebe brigu o njihovim ljubimcima ako se oni sami ozbiljno razbole, postanu invalidi ili, još gore, umru prvi, ali to često ne bude slučaj. Hiljade kućnih ljubimaca eutanazira se svake godine baš zato što njihovih vlasnika ili staratelja više nema. Nažalost, mnogi naslednici će uzeti sve što je iza nekoga ostalo osim njegovih ljubimaca, koji su im višak i koji završavaju izbačeni na ulice i potpuno sami. Baš to se dogodilo i Joci, pre skoro tri godine…

Jocina vlasnica bila je starija gospođa koja je brinula o njemu, kao i devet drugih mačaka i psu, sve do svoje smrti. Naslednici uopšte nisu bili zainteresovani ni za jednu od tih životinja – zapravo, bili su spremni da ih izbace iz gospođinog stana odmah posle sahrane. Situaciju je dodatno otežavala činjenica da nijedna od tih mačaka nikada nije izlazila iz kuće, što znači da su im šanse da se snađu same i prežive bez ičije pomoći bile ravne nuli. Očajnički su se tražili novi domovi ili privremeni smeštaj, ali sve mačke su već bile odrasle i jasno je bilo da neće baš lako biti udomljene.

Posle nekoliko nedelja pregovaranja i velikih obećanja, četiri mace su stigle u moj azil – Joca, Milica, Lilica i Coka. Nisu ble baš mršave, ali videlo da su bile zanemarivane već neko vreme – bile su pune buva i glista i jako osetljivog zdravlja. Lilici je trebalo dosta vremena da se konačno prilagodi životu u azilu, ali ostali su od početka bili jako mazni i umiljati. Joca nikada nije delovao tužno, čak ni tih prvih dana – jeo je, gojio se, sticao nove prijatelje i uvek je bio dobar i pun ljubavi.

A onda, baš kad mi se činilo da se sve vraća u normalu i da su se nove mačke uklopile, iznenada se ozbiljno razboleo. Niko nije znao šta je u pitanju, nikakva dijagnoza nije postavljena. Dobijao je infuzije danima, veterinari su činili sve što su mogli, ali on je i dalje goreo od temperature i postajao je sve slabiji i slabiji. Jedne noći bio je u kritičnom stanju, toliko loše da sam razmišljala da li da ga odvedem na eutanaziju, pošto mu ništa od onog što smo pokušavali nije pomagalo. Nekim čudom, uspeo je da prevaziđe krizu i već pre sledećeg jutra simptomi su počeli da se smiruju. Oporavio se brzo i nastavio da uživa ovde, kao da se ništa nije ni desilo, a ja do dana današnjeg pojma nemam od čega je uopšte bio bolestan.

Joca verovatno ni ne zna da samo što nije završio na ulici kad mu je vlasnica umrla, kao mnoge druge mace koje nisu imale toliko sreće kao on. Moralne i etičke osude na stranu, poenta je u tome da se vlasnici životinja ne mogu osloniti na dobru volju drugih ljudi kada je u pitanju budućnost ljubimaca koji ih nadžive. Ako se kućni ljubimci smatraju članovima porodice, odgovoran vlasnik treba unapred da planira kako će oni biti zbrinuti ako se desi nešto nepredviđeno, pošto je to, u krajnjoj liniji, deo obaveze koju smo svi prihvatili onog momenta kad smo ih uzeli pod svoje.