El. pošta

KREMKO

Ne znam baš mnogo o Kremku jer je sigurno bio star bar sedam ili osam godina kada sam ga prvi put videla. Bio je jedna od Etelinih mačaka i verovatno je godinama živeo u njenom azilu za mačke i pse, sve do strašnog požara u martu 2011, koji je dobar deo kuće sravnio sa zemljom.

Niko nije siguran kako je zapavo požar počeo, ali pošto je Eteli struja bila isključena zbog neplaćenih računa, verovatno je koristila sveće i pretpostavlja se da je do tragedije došlo kada se zapaljena sveća prevrnula i otvoren plamen zahvatio sve u neposrednoj blizini što je moglo da gori. Najveći deo kuće nestao je u vatrenoj stihiji u kojoj je Etela izgubila život, zajedno sa bar 30 mačaka. Od maca koje su preživele požar, nekoliko je kasnije stradalo na zgarištu jer su ih napali, ubili i pojeli psi. Nijedan pas nije poginuo u plamenu.

Etela je vodila azil sa otprilike 350 pasa i verovatno 60-ak mačaka, od kojih su mnoge živele sa njom u kući i umrle užasnom smrću u vatri koja je opustošila azil, zajedno sa svojom vlasnicom. Sam azil nalazio se prilično daleko od bilo kog naseljenog mesta, okružen njivama, usred ničeg. Etelini psi su sigurno lajali cele te fatalne, strašne noći a od kuće u plamenu širili su se glasni zvuci prštanja i pucanja. Debeo stub dima morao se dizati visoko u nebo, ali nažalost, niko ništa nije video, niko ništa nije čuo. Sati su prošli pre nego što je iko saznao za užas sa koim su se svi stanovnici azila suočili te sudbonosne noći na početku proleća, kad im je, neočekivano i nemilosrdno, sudbina zadala surov udarac.

Kada je sve bilo gotovo, preživele životinje ostale su na onome što je preostalo od izgorelog doma skoro mesec dana, potpuno same. Bilo im je obezbeđeno nešto hrane, ali niko nije vodio računa o njima. Veliki psi su napadali male, neki su napadali mačke i većina maca je pronašla utočište na ostacima krova delimično izgorele kuće. Kad god bi neka od njih skočila na zemlju, prisiljena glađu, bukvalno je rizikovala život. Dani su prolazili, onda su se pretvarali u nedelje a sve mace su još bile tamo, na krovnim gredama koje nisu izgorele, u opustošenom azilu, očajnički se boreći da prežive dovoljno dugo da vide još jednu zoru.

Posle tog jezivog iskustva, sve Eteline mačke koje su imale dovoljno snage, dovoljno istrajnosti i pre svega dovoljno sreće da prežive tragediju, zalužile su da žive najboljim mogućim životom. Tokom nekoliko spasilačkih misija, sve one su uzete sa tog mesta užasa i novi dom su im postala dva odvojena azila za mačke, Jessica i Felix. Prvi put kada sam otišla na Etelin salaš nisam mogla da pokupim više od pet maca pošto nisam imala dovoljno transportera, ali nije bilo šanse da zaboravim na one koje su ostale na zgarištu, tako da sam na kraju završila sa vise od 20 Etelinih mačaka, bolesnih i mršavih, punih buva i glista i sa ušnom šugom; neke od njih nisu čak bile ni sterilisane. Kremko je bio jedan od prvih koji su mi se približili i dozvolili da ih stavim u transporter, tako da spada u tih prvih pet koje su stigle u sigurnost mog azila.

U početku plašljiv i u lošem stanju, vrlo brzo se potpuno oporavio. Veoma je miran i tih, kao da je na neki način svestan da je ono najgore što može da se desi nekoj životinji već iza njega. Umiljat je i mazan, izrazito tolerantan, potpuno opušten i deluje vrlo srećno. Pretpostavljam da se takav njegov stav prema svemu što ga okružuje mogao i očekivati; svakom čiji je opstanak toliko dugo visio o koncu, svaki novi dan mora izgledati kao poklon, uvek nova proslava pobede živote nad smrću.

Požar u Etelinom azilu bio je najveća tragedija koja se uopšte mogla i zamisliti i glavna vest u to vreme, ali stiče se utisak da su ga svi odavno zaboravili. Većinu Etelinih pasa preuzele su strane organizacije, koliko mi je poznato, a mačke su bile zapostavljene i tada, a kamoli sada. Nikog ne zanima kako im je, niko ne pita da li im nešto treba, kao da su iščezle sa scene onog trena kad su odnete iz tog vatrom jako oštećenog azila. Što je još gore, veo zaborava prekrio je sva dragocena bića koja su izgubila živote u plamenu i to pre manje od dve godine.

Većina Etelinih mačaka poginula je zajedno s’ njom, a one koje su preživele vise nikome nisu ni važne ni zanimljive. Nikada to neću razumeti – zašto su mačke uvek tako nepravedno marginalizovane? Za mene je svaka Etelina maca dar s’ neba, tračak svetla koji se pojavio iz najdublje tame, trijumf nade nad nezainteresovanošću. U čast svih onih koji vise nisu sa nama, njihova priča mora da bude zapamćena.