El. pošta

TREĆA SREĆA

Srećne priče jako liče jedna na drugu, a svaka tužna priča je različita od ostalih, ali priče iz stvarnog života u principu su pre slatko-gorke nego potpuno, savršeno srećne ili krajnje, očajno tužne. U životu svakog svesnog biće postoje radost i jad, sreća i tuga, nada i očaj, nešto se gubi, nešto se dobija a nešto je tek u najavi. To se podjednako odnosi i na ljude i na životinje i pomaže da se razume osnova njihovih uzajamnih odnosa. Pomaganje životinjama odlično zvuči i sa strane gledano deluje lako, ali prava pomoć nije samo zbrinjavanje neželjenih životinja već podrazumeva mnogo teži i ozbiljniji rad. Uzeti životinju sa ulice je jedno, a obezbeđivanje svega što je toj istoj životinji potrebno nešto je sasvim drugo.

Treća Sreća je bila treće mace na koje sam naletela u vrlo kratkom vremenskom period i njeno ime znači upravo to. Tigi i Negro već su se bili odomaćili kada je ona stigla, sićušno mače sa krupnim, okruglim očima, najmlađe i najmanje od njih troje. Od početka su bili nerazdvojni, jeli su, spavali i igrali se zajedno. Dosta dugo nisu pokazivali nikakvu želju da izađu napolje, a čak i kad su rešili da kroče u spoljašnji svet bili su izuzetno oprezni i pažljivi. Njihov najjači instinkt bio je strah i upravo to im je pomoglo da ostanu živi.

Kada je bila stara manje od godinu dana Treća Sreća je nestala bez traga. Nikada pre toga nije odlazila u dugačke šetnje i jasno mi je bilo da se nešto desilo. Posle mnogo sati dozivanja, pročešljavanja celog komšiluka i proveravanja zadnjih dvorišta tuđih kuća, konačno sam uspela da je lociram, zaključanu u obližnjem podrumu. Usledile su desetine napetih, zabrinutih telefonskih poziva komšijama, dok nisam uspela da nađem nekog ko je imao ključ od podruma i bio voljan da mi otključa vrata. Ona je bila tamo, dehidrirana i mrtva-gladna, prljava, prestravljena i potpuno van sebe. Polomljeni i krvavi nokti na njenim prednjim šapama ispričali su mi priču o neizmernom strahu i izbezumljenom kopanju po betonskim zidovima dok je pokušavala da se probije napolje…

Duge godine vođenja računa o svakom koraku, pokušaja da se sačuva i borbe da preživi sada su iza nje. U azilu živi mirnim i srećnim životom koji u potpunosti odgovara tako dobroj, finoj i mirnoj maci. I dalje je pričljiva kao što je uvek i bila, rep još drži vertikalno, preko leđa, kao i obično ali ima i nešto što ranije nije imala – ona zrači srećom zaštićene i jako voljene mace. Sigurno nikada neće zaboraviti vremena straha i neizvesnosti kroz koja je prošla, ali sada je u stanju da krene dalje, bez ikakve gorčine, mržnje ili zlobe, onako kako to samo životinje mogu.