El. pošta

OSET

Kaže se da je Nova godina vreme da se proslavi novi početak, da se otvore novi vidici i ostvare novi snovi, ali takođe je i vreme da se osvrnemo na protekle godine i ispravimo nepravde, ukoliko ih je bilo. Nešto što me već dugo muči, nešto zbog čega se osećam krivom, je to što nikada ništa nije bilo napisano o Osetovoj smrti pre godinu i po dana. On je nekako nepravedno zaboravljen, kao da nije ni postojao, kao da je bio nevažan i kao da ga niko nikada nije voleo. Ali u mom srcu živeće večno i osećam da mu dugujem veliku zahvalnost za sve što je uneo u moj život i za svu ljubav koju je nesebično davao godinama. Oset zaslužuje poslednje zbogom koje će pokazati koliko nam je značio, poslednji znak poštovanja, poslednji večiti pomen koji će uspomenu na njega održati živom.

Pronađen je kao sićušno mače,svetli, bledo-zlatni momčić sa prekrasnim, svetlucavim, pametnim očima i spokojnim, pomalo tužnim pogledom. Uvek je izgledao malo drukčiji, nekako stariji i mudriji od drugih mačića, kao da je osećao i znao nešto što oni nisu. I mada to nisam želela da priznam čak ni sebi, od samog početka nisam uspevala da se oslobodim neodređenog osećaja nelagodnosti u pogledu njegove budućnosti i čudnog predosećaja da će umreti mlad. U njegovim očima postojala je neka duboka tuga...

Pojavio se niotkuda, mršav i jako gladan, usred leta. Pretpostavljam da su ga deca iz komšiluka pronašla negde i onda nosala okolo dok im nije dosadio, pa su ga ostavili ispred moje garaže. Bio je previse prijateljski raspoložen, previse poverljiv za sopstveno dobro, pa sam ga unela unutra znajući da umiljate mace koje veruju ljudima obično ne preživljavaju dugo na ulici. Voleo je sve mačke i one su volele njega, ali kada je samo nekoliko dana kasnije stigla Augusta, momentalno je postala svetlost njegovog života. Od početka su bili nerazdvojni, dva tela, jedna duša.

Posle par meseci Oset je nestao i nigde ga nije bilo. Tražila sam ga svuda, očajnički pročešljavajući komšiluk, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Augusta je odbijala da jede i uporno ga čekala, praznog pogleda, slomljena sopstvenim jadom. Posle nekoliko tužnih nedelja, pozvala me je prijateljica koja mi je rekla da ima novo, svetlo-žuto mače i istog trena mi je bilo jasno da je to on, znala sam da je Augustinom čekanju konačno došao kraj. Kad sam ga donela kući, oboje su blistali od čiste sreće i radost njihovog ponovnog susreta bila je toliko velika da ju je prosto nemoguće rečima opisati. Sticao se utisak da ih vise ništa nikad ne može ponovo razdvojiti. Imali su ceo život pred sobom.

Kad smo se preselili u azil, mnoge mace su se udaljile jedne od drugih, ali ne i Oset i Augusta. Njihova ljubav je cvetala, snažnija i življa nego ikad ranije. Bili su radosni i razigrani, mazni i ljupki. Mada je Oset bio malo mršav (on je oduvek bio koščat i osetljiv), delovao je savršeno zdravo. Tragedija koja samo što se nije dogodila nikako se nije mogla predvideti, nikakvi znaci upozorenja nisu postojali.

Udar sudbine bio je neočekivan i potpuno iznenadan. Jednog lenjog letnjeg dana, dok su se sve mace izležavale i uživale na suncu, dok je vazduh treperio od vrućine, iznenada sam čula kako neka maca plače u dvorištu. Izletela sam iz kuće najbrže što sam mogla i našla Oseta kako leži u travi. Nije mogao da ustane, teško je disao, a pored njega je bila potpuno izbezumljena, uspaničena i skoro histerična Augusta. Pre nego što sam mogla i da pokušam da ga odvedem kod veterinara, za samo nekoliko minuta, sve je bilo gotovo. Moj mili, divni, bledo-zlatni dečko, tako pun ljubavi, tako mlad i tako izuzetan, napustio nas je, napustio nas je zauvek.

Vreme brzo prolazi, nedelje se pretvaraju u mesece a meseci u godine, ali moje sećanje na Oseta i dalje je kristalno jasno i živo kao u vreme njegove smrti, od koje je prošlo sada već godinu i po. Ali nije samo Oset izgubljen tog dana, nešto u Augusti se tada slomilo i nikad se nije vratilo, nešto duboko u njoj zauvek je nestalo. Njena ljubav prema njemu bila je veća od života i kada je izgubila njega, zapravo je izgubila i sebe. O da, ona je još ovde, radi manje-više sve što rade ostale mačke ali sada je u stvari samo prazna školjka nekadašnje sebe. Ne zanimaju je druge mace, ne zanimaju je ljudi, praktično je ništa na svetu ne zanima. Ona više ne živi, ona traje. Ali možda, u njenim snovima, njen voljeni bledo-zlatni dečko dolazi da je uteši i da joj pokaže da je zapravo nikada nije napustio. Možda su ti snovi ono što joj pomaže da se održi.

Zauvek ćeš nam nedostajati, divni moj zlatni mališa. Mačke te nikada neće zaboraviti, Augusta te nikada neće zaboraviti, a neću ni ja.

“Kad onaj koga voliš postane uspomena, uspomena postaje blago”.