El. pošta

OGRLIČAR

Premda su ogrlice neophodne psima, mogu na neki način biti problematične i pitanje je koliko su korisne kada se radi o mačkama. Izgubljen kućni ljubmac koji još ima ogrlicu i pločicu sa imenom i adresom vlasnika lako može biti identifikovan i vraćen vlasnicima, ali, nažalost, većina ljudi uopšte ne reaguje kada vidi macu sa ogrlicom koja luta – obično se misli da je to nečija maca koja će se sama vratiti kući u dogledno vreme. Mnoge mačke uopšte ne prihvataju ogrlicu i učiniće sve da bi je skinule, što uključuje sate i sate grebanja po njoj, valjanja po podu, bacakanja po prostoriji i urlanja vlasniku na uvo. Sama ogrlica može pomoći da se sazna čija je maca, ali mačke sa ogrlicama takođe mogu i da se zakače za nešto i da se praktično obese pokušavajući da se oslobode. Bezbedna ogrlica za mace koja se lako skida smanjuje taj rizik i zato se upravo takva preporučuje, pošto se sama otvara kad maca zapne za nešto.

Najgore što se može desiti je da mače ili mlada maca bude izbačena iz kuće sa ogrlicom. Ogrlica se ne širi kako maca raste i ukoliko se redovno ne proverava i ne popušta može da uraste maci u vrat. To dovodi do nastanka duboke rane koja se lako inficira i ceo process je propraćen jakim, konstantnim bolom. Ogrličar zna sve o toj vrsti bola; bio je odbačen kao vrlo mlad i mesecima je lutao sa preuskom ogrlicom koja mu se bila usekla u vrat...

Bio je star oko osam meseci kada sam prvi put naletela na njega. Izgladneo, mršav i uplašen, izgledao je kao i svaka druga ulična maca kakve spasavam godinama, ali za razliku od njih imao je ogrlicu. Uprkos tome, jasno je bilo da nije ničiji, pošto je podugo lutao napušten i potpuno sam. Jednom izneveren od nekog kome je verovao i koga je voleo, bio je neuhvatljiv, kao da je bio rešio da se nikad vise ne približi nijednom ljudskom biću. Posle tog čina krajnje izdaje nije lako naučiti da ponovo veruješ, a Ogrličar nije bio voljan ni da pokuša. Bio je preplašen, držao se na odstojanju i trebalo mi je skoro godinu dana da uspem da ga dotaknem. Do tada, šteta je već bila napravljena. Ogrlica mu je već bila urasla u vrat i vise praktično nije mogao ni da guta, bio je u bolovima i jako nesrećan.

Odmah sam ga odvela kod veterinara, oglica je skinuta, rana očišćena i otpočela je terapija antibioticima i analgeticima. Nedeljama sam mu na ranu stavljala specijalno sredstvo koje pospešuje zarastanje i on se polako oporavljao. Njegova rana nije zarasla brzo, ali zarasla je pravilno. I tokom toh meseci nevolje i bola, konačno me je prihvatio i između nas se formirala čvrsta veza poverenja i ljubavi. Bio je to početak divnog prijateljstva.

Ogrličar je sada četvorogodišnji mačak u punoj veličini i snazi. Mazan je sa mnom, ali nije prijateljski raspoložen prema ljudima koje ne poznaje, pošto još nije potpuno prevazišao tu početnu nepoverljivost. Možda je poslednji trag nesreće koja ga je snašla ta njegova povučenost u prisustvu nepoznatih, ali svakim danom se sve vise opušta i inače je vrlo samouveren. Konačno je postao ono što je oduvek i trebalo da bude, snažan, blistav, prekrasan mačak koji zrači mladalačkom energijom i snagom i cveta u mestu na kome se oseća bezbednim i voljenim. Živi onakvim životom kakav svaka maca zaslužuje, životom o kome je mogao samo da sanja. Prešao je dugačak put od hladne gradske ulice na kojoj sam ga prvi put videla, a radost na njegovom licu, iskra u njegovom očima i mekoća njegovog zdravog koraka najbolji su dokaz da uvek postoji nada.

Update: Ogrličar je podlegao srčanom udaru u leto 2014