El. pošta

PETOPARAC

Koliko gubitaka i tuge može čovek da podnese pre nego što se potpuno slomi? Kaže se da najveći teret nose oni koji mogu da izdrže tu težinu i neću se predati jer nikad nisam bila od onih koji odustaju, ali moja sposobnost da prebrodim bol u poslednje vreme stalno je na ozbiljnoj probi. Živeći na ivici očaja već mesecima, dok se tragedije nižu jedna za drugom, možda sam precenila svoju snagu. Kad izgubimo nekog koga volimo, ostaje samo jedno pitanje – „Zašto?“

Petoparca više nema. Moja malena lutkica, trobojni slatkiš sa krupnim, okruglim očima i preslatkim anđeoskim lišćem izgubila je svoju poslednju bitku, bitku za život. Još jedna misteriozna bolest, još jedno neuspelo lečenje, još jedan ogroman gubitak, još jedno sićušno svetlo ugašeno zauvek. Jedna od najtežih stvari kod vođenja azila za mačke je to što je nemoguće znati koja će od njih sledeća otići i strah je uvek prisutan. Ne mogu a da se ne zapitam koliko smrti je previše...

Naletela sam na Petoparca pre dve godine, dok sam obilazila pijacu. Jedna od prodavaca hrane za životinje prodavao je i tri malecna, očajna i potpuno bespomoćna mačeta koja su bila spakovana u kavez za ptice, cena je bila pet evra za svako. Dok sam tražila kutiju u koju ću ih smestiti i vraćala se, dva mačeta su prodata i samo je Petoparac ostala. Bila je izgladnela, prestravljena, nepoverljiva i stara otprilike kao moj Arči.

Petoparac i Arči su od početka bili nerazdvojni, Arči je bio njena snaga i da nije bilo njega, ona ne b preživela tu strahotu. Bila je prepuna glista i buva, imala je očnu infekciju a repić joj je bio slomljen na tri mesta, verovatno zato što u kavezu nije bilo dovoljno prostora. Mesecima je bila pod terapijom i na kraju se oporavila i izrasla u prekrasnu mačkicu, koja je bila upadljivo lepa i imala veoma snažnu ličnost. Sticao se utisak da je ceo život pred njom. Ko je mogao da zna da će biti tako kratak?

Petoparac je bila dobro do pre nedelju dana, kada je iznenada i potpuno neočekivano dobila visoku temperaturu. Nije pokazivala nikakve druge simptome ali prestala je da jede i zastrašujuće brzo gubila i težinu i snagu. Ne mnogo kasnije, već nije mogla ni da ustane i za samo nekoliko kratkih dana sve je bilo gotovo. Nije imala nikakve šanse.

Ne mogu da verujem da se ovo dešava, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da sam ove godine izgubila toliko maca koje sam volela i bez prestanka se iznova pitam šta je moglo da se uradi da bi se sve te tragedije sprečile. Odgovor je ništa, baš ništa.

Čak i sad, nakon što je moja mila curica prešla granicu između dva sveta i postala besmrtna, srce mi je puno tragova njenih malih šapa. Želim da verujem da će njene prekrasne oči, pune ljubavi i svetla, nastaviti da nas prate do kraja vremena. Oni koje volimo nikad nas zapravo ne napuštaju i otkucaji naših srca biće njihova pesma sve dok nam se putevi ponovo ne ukrste.

Poznavati te značilo je voleti te, malena. Leti sada slobodna i srećna, sa one strane duge.

Pamtićemo te zauvek.