El. pošta

FRAN

Još jedna tragedija, još jedan udar sudbine... Moja mila mala Frani, koja se hrabro borila sa svojom misterioznom bolešću više od mesec dana, sa jako slabim izgledima od početka, konačno je izgubila svojiu iscrpljujuću bitku i ostavila nas slomljene i potpuno prazne. Suze koje sada prolivam pričaju priču o dubokoj tuzi, ogromnom žaljenju, neostvarenoj nadi, uništenom snu i večitoj ljubavi.

Fran je bila jedna od Aletinih ćerki, jedno od pet neželjenih mačića koje je očajna mama-maca rodila usred pizzerie u Beogradu. Alet, ulična mačka koja samo što se nije omacila, uletela je u lokal tražeći sigurno mesto na kome će njene bebe doći na svet jer nije imala nikakvog drugog izbora. Svi zajedno bili su u velikoj opasnosti od samog početka. Iako je vlasnik lokala bio obećao da ih neće odmah izbaciti, brzo je promenio mišljenje i rešio da se oslobodi tereta. Alet i njeni mališani bili su pokupljeni praktično u poslednjem trenutku i doneti kod mene već sledećeg dana. Sama Alet je bila u tako jezivom stanju da ubrzo nije imala dovoljno mleka za sve njih, tako da sam za malce morala da nabavim zamenu za majčino mleko da bih ih održala u životu.

Posle neverorovatno teškog starta u životu, učinila sam sve što sam mogla da im obezbedim blistavu i srećnu budućnost. Bili su obasuti ljubavlju i brigom, imali su sve što se novcem moglo kupiti. Ipak, mala Fran od početka je bila nekako drukčija, previše povučena, previše tiha. Sve njene sestre i brat bili su razigrani i puni energije, čak i vragolasti, a ona se uglavnom držala zasebno i sticao se utisak da joj ni do čega nije baš preterano stalo. Možda je znala da nije snažna, možda je na neki način bila svesna velikog zdravstvenog problema koji je imala. Rasla je i dobijala na težini, sa strane je delovala zdravo ali ipak je bila krhka i uvek sam imala utisak da sa njom nešto ozbiljno nije u redu.

I onda, samo par meseci kasnije, počela je noćna mora. Sve je krenulo sa visokom temperaturom koja se prosto nije mogla spustiti. Fran je prestala da jede i nedeljama sam je hranila na silu. Od početka je bila pod terapijom ali lekovi joj uopšte nisu pomagali. Analize krvi pokazale su samo to da je bila jako anemična i veterinar je sumnjao da ona ima imuno posredovanu hemolitičku anemiju koja je izazvana nekom autoimunom bolešću. Niko nije bio u stanju da postavi definitivnu dijagnozu, a moja curica je postajala sve slabija i slabija.

Čak i kada je postala tako strašno mršava i nemoćna, nije se predavala. Hrabro se borila svim silama, okružena prijateljima punim ljubavi koji su stalno bili uz nju, očajnički pokušavajući da je uteše i da joj pokažu da nije sama. Sa neizmernom odanošću i istrajnošću,  Bili i Kami, koji su i sami još mačići, pokušavali su da je izleče ljubavlju ali Fran je brzo gubila i ono malo snage što joj je ostalo. Uložila je ogroman napor, ali iscrpljeno malo telo nije joj dozvolilo da nastavi da se bori.

Fran je izdahnula je mirno i očigledno bez bolova, okružena onima koji su je voleli i koji će se uvek sećati krhkog mačenceta sa naslađim lišcem na svetu. Čak ni mačja magija njenih malih prijatelja nije uspela da je spase, ali njeni lični heroji, Bili i Kami, održali su nam svima lekciju o istinskom prijateljstvu i neizmernoj ljubavi, lekciju koju vredi zapamtiti.

Trči sada slobodna, mila moja curice, ponovo jaka, zdrava i prekrasna. Prerano si napustila ovaj svet, ali uspomena na tebe živeće u našim srcima i mislima do kraja vremena. Neka te anđeli čuvaju i nebo prihvati, neka večno sunce obasja tvoj put.

“Smrt nije gašenje svetla, to je samo gašenje lampe jer je zora svanula".