El. pošta

TIGI

Većina bajki počinje sa „Bilo jednom“, verovatno zato što te reči treba da pokažu da se radi o priči, o nećemu zamišljenom, da to nije stvarno. Većina bajki ima i srećan kraj, ali stvaran život nažalost nije bajka i priče iz stvarnog života retko uopšte i imaju kraj. Priča o Tigiju, jednoj občnoj tigrastoj maci, na neki način zvuči kao bajka...

Bilo jednom jedno muško mače staro četiri ili pet meseci koje se pojavilo ispred moje zgrade, izuzetno oprezno i nepoverljivo u početku. Svakog dana je dolazio na večeru a da mu nije ni padalo na pamet da dozvoli bilo kome da mu se približi mesecima. Iz nekog razloga koji apsolutno nisam u stanju da razumem, tigraste mace nisu baš preterano popularne na ovim prostorima i ne udomljavaju se tako često kao mačke drugih boja, što znači da je budućnost ovog tigrića bila vrlo neizvesna. Možda je problem u tome što ima jako pun tigrastih maca i što one ne deluju izuzetne na prvi pogled – s’ druge strane, svi znamo da je lepota u očima posmatrača...

U svakom slučaju, kako je vreme prolazilo, Tigi je sve više i vše ispoljavao jednistvene odlike tigratih maca. Opustio se i njegova blaga priroda došla je do izražaja: postao je drag i umiljat. Premda je uvek bio pomalo usamljenik, sprijateljio se sa Negrom i Trećom Srećom i činilo se da im je jako lepo kad su zajedno. Ipak je i dalje često želeo da bude sam, pa je pronašao neko dorište u blizini koje psi nisu mogli da uđu i kroz koje su ljudi retko prolazili; to je postalo njegovo utočište. Uvek se plašio da sam prelazi ulicu, tako da sam obično išla po njega da ga dovedem kući.

Par godina kasnije, Tigi je iznenada iščezao. To možda nije ništa neuobičajeno kada su u pitanju mace koje izlaze napolje, ali neumorno sam ga tražila danima i konačno uspela da ga lociram na tavanu zgrade u komšiluku. Napolju je bilo jako hladno, sneg je bio dubok i mada je sa lakoćom mogao da siđe Tigi je ostao gore, previše uplašen da skoči u sneg. Neko vreme sam ga bezuspešno ohrabrivala da skoči dole, dok na kraju ipak nije skupio hrabrost i učinio ono što je morao. Svala mačka koja uspe da preživi godine života na ulici ili ima jako puno sreće ili je pravi borac. Kod mog tigrastog dečka bilo je prisutno i jedno i drugo.

Tigi je uvek bio prilično pričljiv, razgovarao je sa mnom i stalno mi nešto objašnjavao pa su mu na skoro svim fotografijama usta širom otvorena. Otkako smo se preselili u azil, on provodi vreme jedući, odmarajući se, pričajući i uživajući. Umiljat je i mazan i više ni o čemu ne brine, jer je ovde bezbedan, siguran i jako voljen. I iskreno se nadam se da će srećno živeti do kraja svojih dana...