El. pošta

KAMI

Kada sam prvi put čula za Kami, ona je bila sićušno pirgavo mačence, staro manje od dva meseca. Neko ju je izbacio na ulicu (nažalost, to izbacivanje neželjenih mačića sve vise uzima maha) i jedna fina porodica ju je pokupila, mada nije mogla da joj pruži dom. Kami je morala da bude udomljena što pre. Očarana njenim slatkim licem, uopšte nisam oklevala. Konačno, poznato je da takve mace donose sreću!

Od dvadesetak novih maca koje sam primila ove godine Kami nije bila najugroženija ni slučajno, ali njena budućnost je ipak delovala vrlo neizvesno. Bila je zbrinuta privremeno, ali na koliko dugo? Svi su smatrali da će brzo biti udomljena, bila je neobično slatka i vrlo interesantna ali dobro mi je poznato da pirgavi mačići na ovim prostorima nisu baš naročito popularni. Na njenim fotografijama bilo je brojnih “joooj” i “preslatka je” ali nisam primetila da je iko pokazao želju da joj pruži dom dok god sam pratila njenu priču. Da je nisam uzela ona bi možda bila srećno udomljena, a možda nikad ne bi postala nečiji ljubimac, šanse su bile podjednake. Kao što je jedan mudar čovek napisao “Protivčinjenični kondicionali su uvek istiniti jer su postavke lažne”. Šta bi se dogodilo da ja nisam, da ona jeste, to jednostavno ne znamo.

Ovogodišnja sezona mačića bila je vrlo bogata, sa jako puno šarmantnih malaca koji su se borili za nove domove. Na nesreću, nema dovoljno udomitelja za toliko maca koje nemaju nikog. Sredstva su ograničena; azili i fosteri mogu da prime samo onoliko maca za koliko imaju mesta i novca. Neki mačići će uspeti da nađu dobre domove pune ljubavi, ostali će ostati da se sami suoče sa teškim životom na ulici, sve je to stvar sreće. Lepota i prijateljski stav prema ljudima ne znače ništa kada postoji toliko neželjenih i ničijih maca koje čekaju da budu udomljene. Ljubitelji mačaka se obično tope gledajući u ta pufnasta lišca, ali fosteri su malobrojni i retko je iko voljan da primi macu u privremeni smeštaj.

Kami je stigla u azil u junu, šarmantna curica koja je od početka bila razigrana, aktivna i puna života. Brzo je rasla i postajala sve vragolastija i sve umiljatija. Brzo je otkrila kako da se provuče kroz ogradu i bilo je jasno da jako uživa u trčkaranju oko azila. Bila je bezobrazna, razoružavajuće slatka i strašno razmažena.

Kako je vreme prolazilo, Kamin izgled se menjao. Ona vise nije mače, rep joj je postao čupav a dlaka svilenkasta i mekana. Posle nekoliko pokušaja bekstva izgleda da se konačno pomirila sa idejom da ostane unutar ogradjenog dvorišta azila pa je prestala da beži napolje. Još nije odlučila da li će biti maca koja živi u kući li će šetati po dvorištu, tako da je odabrala najbolje od oba načina života i izlazi i ulazi po sto puta dnevno.

Iako je ova mala lepotica puna blistave energije, oduvek je bila osetljivog zdravlja. Sklona je neobjašnjivim groznicama, razboljeva se bez ikakvog uočljivog razloga i čak imam utisak da joj je telesna temperature viša nego što je normalno. Pre par nedelja imala je bronhitis i oporavila se samo da bi se ubrzo posle toga ponovo razbolela. Možda će biti čvršća kad potpuno odraste, ali dotle je moram stalno držati na oku.

Nema ničeg posebnog u Kaminoj priči. Ona je stigla kod mene kao samo još jedno od mnogih sićušnih neželjenih mačića koji su tražili dom i tek kasnije se probila neka zanimljiva i puna ljubavi ličnost. Sada je bezbedna i voljena i teško je pojmiti da je ikad iko mogao da je smatra nepotrebnom i krajnje nebitnom. Mnogo puta je rečeno da ono što ti više ne treba nekom drugom može biti vrlo značajno. Ta fraza je popularna i široko rasprostranjena, bezbroj puta se pokazalo da je istinita mada nikad nisam mislila da može ili treba da se odnosi i na neželjene kućne ljubmce. Mala Kami, sa svojim nedužnim licem i repom nalik na veveričji, živi je dokaz da nisam bila u pravu.