El. pošta

WILLOW:NOVOSTI

Willow ove nedelje stiže u moj azil! Još nema pojma o tome, ali sigurno bi bila uzbuđena da zna da se približava kraju svog isrpljujućeg puta. Nadam se da će jednog dana biti u stanju da prevaziđe i zaboravi sve što joj se dešavalo tokom svih onih godina koje je provela nevažna i neželjena. Prešla je dug put od groblja na kome je bila celog života...

Invalidne životinje su mi slaba tačka. Sama pomisao na gluvu, slepu ili macu sa tri noge koja provodi dane u užasnim uslovima, potpuno sama, bez adekvatne hrane i veterinarske nege, čini me besnom i očajnom. Sve te mace se smatraju neudomljivim, iako svaka od njih može voditi potpuno normalan život uz samo malo više brige vlasnika. Pretpostavljam da se invaliditet smatra sramotnim i zato invalidne životinje obično nemaju nikakvu šansu.

Kao što svi već znate, Willow je maca sa tri noge koja je jednu zadnju nožicu izgubila u gadnom napadu pasa. Nekako je uspela sama da se oporavi i nastavila da živi na groblju na kome se napad odigrao. Niko nije vodio računa o njoj. Kao i druge mace tamo, preturala je po đubretu tražeći ostatke hrane i bežala od opasnosti godinama. Pošto je invalidna, Willow je bila izložena posebnom riziku – izbegavala je ljude i nikad se nije opuštala, verovatno je i spavala sa jednim okom otvorenim. Tamo je naučila najvažnije pravilo „Ne veruj nikom“.

Na osnovu ličnog iskustva sa invalidnim macama, bila sam uverena da ulična maca-invalid može imati lep i ispunjen život ako dobije šansu. Čim sam videla fotografiju na kojoj Willow stoji pored kante za đubre znala sam da želim da je uzmem. Međutim, tu su se pojavili problemi – nju nije blo lako uhvatiti i postavljalo se pitanje kako će se ponašati u privremenom smeštaju. Čula sam čak i to da je ona srećna na groblju i da je treba ostaviti tamo. Ljudi koji nikada nisu imali macu sa posebnim potrebama mogu se zapitati zašto želim invalidnu životinju. Oni koji jesu, u stanju su to da razumeju.

Mala tigrasta mačkica sa tri noge stigla je u svoj privremeni dom povučena, nepoverljiva i uplašena, ali odmah je spoznala prednosti dobijanja redovnih, ukusnih obroka. Ubrzo je saznala kako je to odmarati se na udobnom krevetu i savršeno se prilagodila na život u kući. Više se ne trza na svaki zvuk i prestala je da se osvrće sve vreme. Opustila se i počela da prihvata ljudski dodir.

Willow se sada igra miševima – igračkama i rve sa ćebetom. Uživa u jurnjavi sa mačićima, borbama koje su samo igra i uzajamnom doterivanju sa svojim cimerima. Kao i većina uličnih maca, ona nije imala priliku da bude mače i da se ponaša kao mače dok je bila mala – bila je primorana da odraste brzo kako bi preživela. Sada nadoknađuje sve te izgubljene godine, sve što je propustila.

Njena nova „mama“ kaže da je Willow i dalje prilično povučena. Ona nema nikakav problem sa drugim macama, ima problem sa ljudima. Sakriva se i odbija da jede kad god čuje nepoznat glas, kad god gosti dođu u njen sadašnji dom. Očigledno je nastavila da veruje da su svi ljudi loši – svi sem jednog. To je ipak dobar znak – ako je bila u stanju da prihvati jedno ljudsko biće, sigurno će moći da prihvati i drugo.

Nemam nikakve iluzije da će Willow ikada biti mazna maca koja sedi u krilu. Neće i ne mora. Ali imaće srećan i spunjen život, bezbednost, negu i mesto koje može da smatra svojim pravim domom.

Ovo nije priča samo o mojoj Willow, ovo je priča o svim Willow širom sveta, svim nesavršenim, zlostavljanim, zanemarenim i lako previđanim macama. Ovo je priča o ljubavi i poštovanju prema svim plašljivim, nepoverljivim, nepristupačnim i navodno neudomljivim životinjama na planeti. Svaka, baš svaka od njih zaslužuje šansu, najveću moguću šansu da ima bolji život.