El. pošta

NANA

Sa dubokim žaljenjem i ogromnom tugom objavljujem da moje male Nane više nema. Izgubila je iscrpljujuću bitku protiv virusa sa kojim se, uprkos tome što je bila sićušna i slaba, hrabro borila do kraja. Umrla je tiho u ambulanti, mazeći se u mom naručju.

Premda je njena smrt bila donekle očekivana, očajna sam zbog gubitka ove prelepe, mile curice. Čak i kada je postalo jasno da za nju ništa više ne može da se uradi, nadala sam se da će se desiti čudo. Mislim da nam samo nada pomaže da se još neko vreme izdignemo iznad očaja kada se suočavamo sa tragedijom, ali bol je i dalje isuviše jak da bi se mogao podneti.

Nanu sam našla pre nekoliko dana kako luta po ulici, izgubljena, sama, izgladnela i krajnje slaba. Repić i nožice bili su joj tanki kao čačkalice, ali bila je puna ljubavi. Bila je umiljata i neverovatno mazna, počinjala je da prede čim bih je dotakla. Ali bila je i ozbiljno bolesna i danima na terapiji. Veterinar je pokušao sve čega se setio, ali ništa nije pomagalo. Moja ljupka, krhka curica samo je postajala sve slabija i slabija.

Mislim da je znala da nema mnogo vremena i sve što je želela bilo je da je držim i mazim. Borila se svim silama, bez zadrške, ali njeno iscrpljeno malo telo nije moglo da izdrži tu borbu. Pitam se koliko je dugo bila na ulici i koliko je ljudi prošlo pored nje bez osvrtanja, ne želeći da poremeti svoje živote pune obaveza? Učinila sam sve što sam mogla da bih joj pomogla da se oporavi, ali i ona i ja smo znale da neće uspeti da se izvuče i da ćemo samo kratko biti zajedno. Pomoć je stigla prekasno.

Ako uopšte postoji uteha, Nana se nije mučila i nije umrla sama. Znala je da je voljena i željena, verovatno prvi put u životu. Saznala je kako je to biti bezbedan, nahranjen i zbrinut, makar i na kratko. Dobila je ime i zauvek će presti u našim srcima, da nikada ne bude zaboravljena.

Počivaj u miru, mila curice, i čvrsto spavaj. Uvek ćeš mi nedostajati.