El. pošta

ĐUZEPE

Premda je izbacivanje maca na ulicu neprihvatljivo i jako surovo, to već postaje uobičajena praksa neodgovornih vlasnika mačaka početkom leta. Svake godine, u kasno proleće, bezbroj maca koje su celog života bile mažene i navodno voljene iznenada završava na ulicama punim opasnosti. Same su, zbunjene, preplašene i nemaju pojma šta im se to i zašto desilo. Nisu u stanju ni da pronađu hranu, ni da pobegnu od opasnosti, ni da prežive samostalno, tako da većina ovakvih priča nema srećan kraj. Đuzepe je jedan od retkih koji je imao sreće.

Vlasnici su ga ostavili na autobuskoj stanici. Bio je debeljuškast, zdrav, izuzetno lep i delovao potpuno izgubljeno. Uprkos svim svojim kvalitetima, nije bio dovoljno dobar da bi ga ljudi kojima je verovao zadržali. Bio je nešto što se odbacuje. Bio je samo mačka.

Tužno je nedeljama čekao nekog ko nikada nije došao. Ljubiteljka mačaka iz komšiluka hranila ga je i pokušavala da mu nađe novi dom. Kada je došla po njega da ga pokupi kako bi ga odnela u privremeni smeštaj, rado je ušao u transporter, verovatno misleći da ga vlasnici ponovo žele. Bio je užasno razočaran kad je stigao na nepoznato mesto. Ljut i tužan, siktao je i režao dok nije našao bezbedno mesto na koje može da legne – sto za kompjuter. I ostao je tamo danima.

Malo po malo, Djuzepe je shvatio da život ipak i nije tako loš. Spavao je na krevetu, puno jeo i delovao opušteno i zadovoljno, mada nije mogao da izađe napolje. Čak je par puta uspeo da se provuče kroz prozor otvoren na kant, samo da bi se sudario sa metalnim rešetkama sa spoljašnje strane. Ono što nije znao bilo je to da će uskoro ponovo šetati kroz travu.

I taj dan je došao. Đuzepe je stigao u moj azil i počeo da živi punim plućima. Veselo šetka okolo, spava u hladu i ponaša se kao da je rođen ovde. Deluje kao da nema nikakvih briga jer konačno zna da je nekome  bitan. Nikada više neće ponovo biti „samo mačka“.