El. pošta

ĐINĐI

Satrvena gubitkom, tužno objavljujem da mog voljenog Đinđija više nema. Nikada nisam mislila da će dan rastanka doći tako brzo, nadala sam se da će još mnogo godina biti tu, pored mene. Bio je velik, jak, samouveren, zadivljujuće lep macan, delovao je kao da mu se ništa ne može dogoditi. Nažalost, kraj je bio mnogo bliži nego što sam mislila.

Đinđi je bio jedan od najlepših mačora u mom azilu. Naletela sam na njega pre nekoliko godina dok je kukao od straha, mačence sakriveno u motoru automobila. Trebalo mi je sat i po da ga uhvatim. Bio je neverovatno prljav, sav zamazan, sićušan, preplašen i užasno mršav. Ubrzo posle toga se razboleo ali uspeo je da se izvuče. I bio je odlično do pre nekoliko dana.

Primetila sam da nešto nije u redu s' njim. Bio je previše miran, previše tih i nekako nezainteresovan. Uopšte nije ličio na sebe. Odvela sam ga kod veterinara i na moje zaprepašćenje i užas ustanovljeno je da ima FIP (mačji infektivni peritonitis), neizlečivu bolest. Prognoza je bila jako loša. Moj žuti dečko bio je smrtno bolestan.

Pokušavali smo sve tog prvog dana. Satima je dobijao infuzije i antibiotike, izvučena mu je tečnost koja mu se nakupila u stomaku. Morao je da bude sediran da bi dobio terapiju, pošto nikada nije verovao nikom osim meni. Teško je disao i plašila sam se da će umreti tamo, na nepoznatom mestu, uplašen i zbunjen. Uprkos svim naporima, lekovi mu nisu pomogli. Nade više nije bilo, a nastavljanje terapije nije imalo smisla.

Vratila sam ga u azil i nastavila da mu dajem lekove, očajnički se nadajući da će se desiti čudo. Nije se desilo. Đinđi je mirno umro u snu, okružen svojim prijateljima, na mestu koje je poznavao i voleo. Tako opušten, tako miran...

Prosto ne mogu da verujem da ga više nema. I dalje nekako očekujem da ću ga videti kako šeta unaokolo, prelep, savršen, nedodirljiv.

Jedinstven.

Znam da će mi uvek nedostajati.

Čvrsto spavaj, dragi moj dečko.