El. pošta

DREČA

Ne znam ni kako da počnem ovu priču a da se ne rasplačem. Kad god pomislim na Dreču sve mi se vrati, zabrinutost za to malo, namučeno mačence kad sam je našla, borba za njen život, sreća što sam uspela da joj pomognem, čista radost što je izrasla u prekrasnu, plemenitu macu velikog srca, zebnja kad je insistirala da izađe napolje i potpuni slom, gorak ukus poraza, beskrajan očaj i tuga kad sam je našla slomljene kičme. Sva radost, sva lepota, sva ljubav, sve što je ona bila uništeno je bezumnim činom nasilja. Samo u mom srcu ona živi i dalje, slobodna, ljupka, razigrana i mila, daleko od zlobe, besmisla i užasa. Moj andjeo me čeka, ponovo će mi skočiti u naručje jednog dana i nikad se više nećemo rastati. Ovo je priča o mojoj Dreči.

Pojavila se jedne letnje večeri dok sam još živela u Novom Sadu, malecna, mršava, izgladnela, prljava, isprebijana, sa povređenim krvavim okom. Potpuno se prepustila kad sam je uzela u ruke. Usledila je besana noć, kazaljke na satu su milele, svim srcem sam je hrabrila da izdrži do jutra i odlaska veterinaru. Uspela je! Moja mrvica je bila pravi borac čak i tada, u tako strašnom stanju. Spasli smo joj oko, ugojila se, prolepšala i porasla ali samo dva meseca kasnije suočile smo se sa novim problemom, noćnom morom svih ljubitelja mačaka – Dreča i još pet mališana dobili su mačju kugu. Ponovo veterinar, ponovo terapije, ponovo strah šta će nam doneti novi dan. Njih petoro se izvuklo, Dreča među njima. Činilo se da su najveći problemi ostali iza nas. Sledećih nekoliko meseci život je bio kao san. Mace su porasle, rađala su se nova prijateljstva, nove ljubavi, ređali su se lepi zajednički doživljaji. Zima je bila blaga, hrana dobra, smeštaj udoban, šta bi se više moglo poželeti? Ali Dreča je želela da upozna veliki svet. Uporno je tražila da izađe napolje, vukla ju je širina i mnogo novog što treba otkriti. I mislila je da su svi ljudi dobri. Naviknuta na moj nežan dodir, kao da je potpuno zaboravila šta joj se dešavalo dok je bila na ulici. Ili joj se činilo da joj se više ništa loše ne može dogoditi? To nikada neću saznati.

Teška srca, pustila sam je da prošeta. Imala sam čudan osećaj da se sprema neko veliko zlo, ali pogled moje curice bio je pun vere da će sve biti u redu. I tako je otišla i ostavila me da je čekam. Sati su prolazili, moj strah je rastao. Čim se razdanilo krenula sam da je tražim. I našla sam je ispred zgrade, nepomičnu, slomljene kičme. Moja prekrasna, čista, bela, voljena maca ležala je pored ivičnjaka. Nevina i puna poverenja i ljubavi, bila je idealna meta za monstruma koji je uništio jedan san.

Svaka maca koju sam volela i izgubila ostavila je ogromnu prazninu u mom srcu. Dreča ga je slomila. Nikada nisam uspela da je prebolim. Vreme ne leči sve rane, samo nam pomaže da potisnemo velike tragedije i da idemo dalje. Ali dovoljno je da na trenutak zastanemo i da nam se sve vrati. I boli strašno, boli beskrajno, boli kao prvog dana.

Počivaj u miru, anđele.