El. pošta

Pomoć je hitno potrebna!

VAŽNO OBAVEŠTENJE

Saopštiti lošu vest i povesti priču o osetljivim i teškim temama nikada nije bilo lako i to je razlog zbog kojeg sam odlagala pisanje ovog teksta onoliko dugo koliko je to bilo izvodljivo. Međutim, došlo je vreme da se objasni šta se sve dešavalo u azilu Felix iza kulisa od decembra 2014, ali moram naglasiti da tada niko nije mogao da pretpostavi kako će se celokupna situacija odvijati, niti da predvidi kakav će biti ishod.

Početkom decembra 2014 Danica je imala moždani udar koji je doveo do toga da joj se oduzme cela leva strana tela i da praktično postane nepokretna, vezana za krevet. S obzirom na to da je oduvek živela sama sa mačkama, par nas koji je poznajemo i dolazili smo u azil i ranije priskočilo je u pomoć kako njoj, tako i mačkama koje su se u tom trenutku nalazile u azilu. Prognoze lekara u pogledu njenog oporavka bile su prilično dobre i svi smo bili ubeđeni da će se ona za nekoliko meseci oporaviti dovoljno da može da nastavi da brine o mačkama, eventualno uz jednog ili dva radnika.

Nažalost, to se nije dogodilo, mada je Danica sledećih nekoliko meseci provela na klinikama za rehabilitaciju, od kojih jedna važi za najbolju u Srbiji. Napretka skoro da nije bilo. Prošlog leta počela je da priča o odlasku u Gerontološki centar, gde bi imala adekvatnu bolničku negu 24 časa dnevno, pošto je ostala vezana za krevet i bila joj je potrebna pomoć za obavljanje praktično svih aktivnosti. Posle višemesečne borbe sa birokratijom, zahteva, molbi, rešavanja njenog statusa i skupljanja bezbroj potrebnih dokumenata konačno je smeštena u dom, u kome ima stalnu negu, tri obroka dnevno, fizioterapeute, medicinske sestre, lekare i sve što je potrebno nekom ko nije u stanju da funkcioniše samostalno. Međutim, posle Dancinog moždanog udara, a naročito po njenom odlasku u dom, sudbina trocifrenog broja azilskih mačaka bila je krajnje neizvesna.

Najveći problem bila je činjenica da mačke ne mogu da ostanu same u azilu i da ih neko samo hrani i obilazi jednom dnevno, pošto su navikle da žive uz čoveka i nisu ni izdaleka toliko nezavisne i sposobne da brinu o sebi koliko to laiku može izgledati. Budući da Danica nikad nije napravila nikakav plan šta će biti sa mačkama i azilom ukoliko se njoj nešto desi, jasno je bilo da će neko morati da se doseli u ovo seoce u nedođiji da bi preuzeo i mačke i azil. Da skratim priču, pošto sam prethodno godinama pomagala Danici sa udaljenosti od 200 km u vezi sa njenim sajtom, blogom i nalozima na nekim društvenim mrežama, pogodite ko je bio taj srećnik od kojeg se očekivalo da uskoči ako se pojavi neki velik problem? I tako sam pre više od godinu i po stigla ovamo sa svojih 13 mačaka i psom (sad već dva psa) ali nisam ni slučajno imala nameru da ostanem ovde, jer sam zaista verovala da će se Danica oporaviti i ponovo početi da se bavi svojim azilom, a ja ću se vratiti kući na jesen. Procena mi je, nažalost, bila potpuno pogrešna - čovek misli, Bog se smeje.

Iako uopšte nisam želela da živim u selu, zakon je jasan, ukoliko se privatno prihvatilište zatvara, lokalna samouprava treba da nađe rešenje za sve životinje. Međutim, kako u subotičkom gradskom azilu u Ganjo šoru ima mesta za oko 150 pasa, a mačke ni ne primaju, Felix mace jednostavno nisu imale gde. Meni je bila strašna pomisao na to da će sve mačke iz Felixa završiti na ulici na kojoj verovatno neće dugo poživeti, ostati same u azilu i umirati jedna za drugom ili biti eutanazirane, pa mi je i pored svega perspektiva života u selu dobila nove dimenzije. Prihvatilište za mačke ’’Felix’’ registrovano je 2011 godine u Upravi za veterinu i usklađeno sa novim Pravilnikom o prihvatilištima 2014, ali to suštinski ne menja ništa. Mada Zakon o dobrobiti životinja u Srbiji ne dozvoljava ubijanje zdravih pasa i mačaka, ne smem ni da pomislim kako bi ove mačke prošle da nisam došla tada kada sam došla.

Verujem da je Danica davala sve od sebe da dobro brine o mačkama, ali kako joj je zdravlje popuštalo problemi su se nagomilavali i pre njenog moždanog udara. Samo jedna mačka bila je testirana na FIV i FeLV, veliki broj mačaka je periodično pokazivao simptome nekih ’’misterioznih’’ bolesti koje nikada nisu pravilno lečene s obzirom na to da nisu ni rađene sve analize koje bi otkrile o kojim se bolestima radi, kuća za stanovanje bila je u totalnom haosu, sa krovom koji prokišnjava i vodom koja se sliva sa plafona, malter je otpadao sa vlažnih zidova, podovi su bili propali, a stari, drveni prozori nisu mogli da se zatvore kako treba. Dočekala me je bukvalno deponija đubreta iza garaže, spoljašnja ograda sa stubovima koji se krune i rasklimana kapija koja se nekim čudom još drži. A što je najgore, budućnost azila i mačaka bila je krajnje neizvesna jer plac na kome je azil napravljen nije pripadao Danici nego njenoj prijateljici koja je (da je htela), mogla da izbaci i Danicu i mačke na ulicu u bilo kom momentu. Divota.

Za početak, Danica je prodala stan u Novom Sadu i za 15.000 evra kupila ovaj plac od 2200 m², na kome je kuća od 130 m² i nekoliko prostorija za mačke, koje su konačno bile bezbedne, šta god da se dalje desi. Krov na kući je kompletno renoviran prošlog leta, propale i trule daske, merdevine, police i sve ono na čemu mačke provode vreme u dvorištu zamenjeno je novim i trajnijim. Pošto većina mačaka nije uspevala da odbaci zimsku dlaku zbog nekvalitetne ishrane počeli smo da ih hranimo mnogo kvalitetnijom hranom i promena je vrlo brzo postala vidljiva – za samo nekoliko nedelja dlaka im je ponovo postala blistava i glatka. Platili smo skoro 30 kamiona za odnošenje đubreta kao što su stare, polomljene stolice, stolovi, daske, beskorisne gomile tekstila, prazne konzerve, kante, probušena burad itd na gradsku deponiju. Preko 50 mačaka je za sada testirano na FIV i FeLV; one koje su FIV pozitivne dobijaju interferon u kontinuitetu od prošle godine, a na svu sreću, nijedna od njih nije pozitivna na FeLV.

Većina mačaka koje je Danica dovela sa sobom 2010 godine kada se doselila ovamo već su prilično stare, hronično bolesne ili veoma osetljive, a u sličnom su stanju i mačke preuzete 2011 godine iz izgorelog azila pokojne Etele Merk. Kada se bilo koja od ovih mačaka razboli, njihovo lečenje traje nedeljama i koliko god da se trudimo, uglavnom ne uspevamo da ih spasemo. Od prošle jeseni smo primili preko 20 novih mačaka, jer izgleda da niko od onih koji su im bili blizu nije imao mogućnost da ih uzme (svi bi želeli, ali već imaju jednu ili dve životinje, pa ne mogu). Iako smo se borili sa bezbroj teško rešivih, ozbiljnih problema u isto vreme pa nam nove mačke nisu baš bile neophodne, jednostavno nismo mogli okrenuti glavu od njih, praviti se da nikad nisu ni postojale ili ih prepustiti njihovoj sudbini. Neko je morao da ih spase, a tog nekog je uvek jako teško pronaći – ako mi ne možemo ništa da učinimo, ko može?

Ovo me dovodi do sledeće stavke – naše trenutne situacije. Sa Danicom koja već dugo ne učestvuje ni u čemu i uz samo jednu prijateljicu koja živi u Subotici i pomaže na sve moguće načine, sama sam u azilu sa više od 140 mačaka i dva psa. Verovatno bi trebalo napomenuti da još vučem posledice ozbiljne autoimune bolesti koju sam imala i hodam sa štakama, ali nema potrebe da me iko žali, dobro sam i savršeno sposobna da brinem o sebi, svojim mačkama i svojim psima. Ono što je ostalo od Danicinog novca upotrebljeno je za renoviranje dve sobe u kući, jedna je završena u aprilu, a u drugoj su radovi još u toku i uskoro će biti gotova. Prvobitni plan je bio da se cela kuća renovira kad je Danica prodala svoj stan, ali većina tog novca potrošena je na njeno lečenje i rehabilitaciju, sređivanje dokumentacije, na hranu za mačke i na pokrivanje veterinarskih troškova. Tužna istina je da je za opstanak azila sa ovolikim brojem mačkama (bez grejanja u zimskim mesecima) potrebno u proseku oko 2,500 eura mesečno, a mi nismo uspeli da skupimo ni trećinu te sume već čitavu večnost, uz sve probleme koje je trebalo rešiti. Trošili smo sopstveni novac dok god smo mogli i sad već više nemamo ništa. Ne možemo se do u beskraj zaduživati kod prijatelja i rodbine jer se očekuje da se ti dugovi nekad i vrate i plašim se da uskoro nećemo moći ni da hranimo mačke kako treba, ni da im obezbedimo adekvatnu veterinarsku negu. Popunjavamo aplikacije za grantove u nadi da ćemo dobiti pomoć za neophodne radove u azilu, ali ako se u bliskoj budućnosti nešto bitno ne promeni, azil se neće održati još dugo.

Ukoliko nekako uspemo da obezbedimo sredstva koja su nam potrebna, bićemo u mogućnosti da povećamo spoljašnji deo za mačke za 30 m² dok se bude ojačavala žičana ograda azila, što bi ovog leta moralo biti urađeno jer se krovna žica već jedva drži posle snegova koji su padali prethodnih zima. Potrebna nam je žica sa manjim okcima koja će biti pričvršćena uz postojeću žičanu ogradu, jer ona postaje sve slabija, a okca na žici sve šira, pa mačićima i sitnim odraslim mačkama uskoro neće biti nikakav problem da se provlače kroz žicu. Ako se to uspešno završi, više od pola placa i dalje će ostati prazno, pošto prostor u kome se mačke trenutno nalaze ne zauzima ni pola od ukupne površine placa. Ukoliko azil opstane i ako u nekom momentu pronađemo sponzore koji bi nam pomogli da izgradimo još jedan prostor za mačke – po veličini sličan ovom sadašnjem, sa bar jednom prostorijom za mačke nalik na ove koje već imamo (pločice, osvetljenje, ventilacija, grejanje), bili bismo u mogućnosti da primimo bar još ovoliko tužnih, napaćenih i napuštenih mačaka koje bi se udomljavale čim budu zdrave, sterilisane/kastrirane, vakinisane i čipovane. Nadam se da ćemo nekad uspeti da zamenimo i spoljašnju kapiju, koja već godinama deluje kao da može da padne svakog trenutka.

Od danas, moraćemo svakog meseca da skupljamo sredstva za pokrivanje troškova ishrane i veterinarske nege za otprilike 130 azilskih mačaka (ja ću nastaviti da izdržavam svoje ljubimce, kao što sam uvek i radila). Nažalost, nisam u stanju da finansiram sve azilske mačke, mada bih jako volela da jesam i ako ne uspemo da skupimo dovoljno novca na mesečnom nivou azilske mačke neće imati šta da jedu i neće moći da se leče. Ukoliko se azil zatvori zbog nedostatka novca to će biti kraj za sve mačke koje žive u njemu. Mi se zaista maksimalno trudimo da azil opstane, ali ne možemo davati ono što nemamo niti smo u stanju da stvorimo hranu za mačke i novac za veterinarske troškove ni iz čega. Uradili smo sve što je po zakonu trebalo da uradimo – azil je registrovan, mačke su sterilisane/kastrirane i vakcinisane svake godine, one mlađe su i čipovane, ali nikada nikakvu pomoć nismo dobili ni od lokalne zajednice ni od bilo koje državne institucije.

Azil Felix, kao i sva prihvatilišta za životinje širom sveta, opstaje isključivo od donacija, dobre volje i velikodušnosti ljudi koji podržavaju ovakvu vrstu rada i ukoliko ne budemo imali stalnu podršku, azil će, na našu veliku žalost, morati da bude zatvoren. Ako je jedini način da dobijemo pomoć moljenje, preklinjanje i kukanje na društvenim mrežama dva puta dnevno, radićemo i to. Ukoliko neko želi da nam pomogne na bilo koji način, otvoreni smo za sve sugestije.

Hvala svima koji su imali dovoljno strpljenja da pročitaju ovaj tekst i hiljadu puta hvala onima koji su godinama uz nas i naše mačke. Bez vas ne bi bilo ni nas.

Jasna Lazić

Contribute to the online money pot