El. pošta

GREMLINAC

Izgleda da nesreća nikad ne dolazi sama...

Ovo je bila veoma oštra i tužna zima. Još kada je počela, bila sam svesna da neke od mojih najstarijih i najosetljivijih mačaka neće dočekati proleće. Zimska hladnoća svima je pogoršala zdravstveno stanje, naročito onima koji su već bili stari ili hronično bolesni. Morala sam zauvek da se oprostim od nekih maca koje sam jako volela. Jedna od njih bio je i Gremlinac.

Donet mi je u starosti od 18 godina, posle neuspelog pokušaja eutanazije - vlasnica je želela da ga eutanazira jer je grebao nameštaj. Bio je to mršav i sićušan mačak, sa slatkim licem i velikim okruglim očima, koji je verovatno bio zanemarivan svih prethodnih godina. Šarmantan i bistar, dirnuo me je u srce i želela sam da mu pružim život koji mu je bio potreban i koji je zasluživao ali ga nikada nije imao. Podsećao me je na gremlina i tako je dobio ime.

Gremlinac je godinu dana lepo živeo u mom azilu. Bio je alergičan na buve i imao gustu podlaku ali mi nije dozvoljavao da ga četkam tako da je obično završavao sav ućeban. Izuzetno umiljat, mazio se sa svima. Jako je voleo da jede viršle i preo je glasno kao lokomotiva. Volela sam ga kao da je bio moj celog života.

Kada je napunio 19 godina, njegova snaga počela je da iščezava. Postojao je sve slabiji i krhkiji svakog dana i konačno mirno umro u snu. Voljen više nego što se može opisati, beskrajno će mi nedostajati.

Neka trči sada, srećan i slobodan, dok se ponovo ne sretnemo.

Počivaj u miru, medeni.