El. pošta

AUGUSTA

Jednog sunčanog dana pre tri godine našla sam Augustu ispred svoje garaže, kao dvomesečno mače. Praktično čim je ušla unutra odabrala je Oseta za svog prijatelja i postali su nerazdvojni. Sve vreme ga je lizala, mazili su se jedno sa drugim, igrali se i spavali zagrljeni. Bili su jako slatki zajedno. Oboje su preživeli panleukopeniju.

Kada je Oset nestao, nekoliko meseci kasnije, Augusta je bila očajna. Prestala je da jede, omršavila je i uglavnom je zurila u prazno. Meseci su prolazili a ona je nastavila da ga čeka, nisam uspevala da je utešim koliko god da sam se trudila. Ipak, bila sam ubeđena da je on živ i tražila sam ga bez prestanka.

Kada me je prijateljica pozvala i rekla mi da ima novo, bledo-žuto mače koje ne jede ribu, znala sam da je to on. Augusta je bila van sebe od radosti kad ga je ponovo videla, a i on je bio podjednako srećan. Držala sam ih u stanu.

Preselili smo se u azil i mislila sam da će njihova romansa trajati zauvek. Život im je bio nalik na bajku. A onda, iznenada i potpuno neočekivano, bez ikakvog znaka upozorenja, Oset je uginuo. Augusta je bila potpuno slomljena. Izgledalo je da ne zna kako to da prebrodi, žalila ga je nedeljama. I nikad ga nije prežalila. Otuđena od drugih mačaka, postala je pravi samotnjak. Uvek je sama i verovatno sanja o svojoj izgubljenoj ljubavi. Njena tuga je beskrajna. Oset će joj uvek nedostajati.

„Život je večan, ljubav je besmrtna, smrt je samo horizont,a horizont nije ništa drugo do granica nešeg vidokruga“.